lamartine-01Зимско време неки воле, неки не воле. У сваком случају, сви се радују празницима, а током зиме има их баш много. Добро, можда неко и не воли да празнује, али немогуће је не бити део те приче, не учествовати бар мало у целокупној празничној грозници. Тако су се многи радовали Дану заљубљених, који је иза нас (да не улазимо сада у расправу да ли ми треба да га славимо или не; чињеница је да ни заљубљени у Србији не одолевају овом празнику). Многи већ размишљају о томе чиме би изненадили своју драгу поводом Дана жена, и тако редом, поводом рођендана, укратко – поводом разних „битних” дана. Али да ли се срж истинске праве љубави налази у овим пригодним поклонима и зар се љубав према вољеној особи не доказује свакодневно? Шта данас значи бити романтичан и има ли још романтичних људи? Да ли је романтик 21. века задржао неку особину романтичарског јунака?
Знамо да сваки век доноси неке промене, свако доба има неке своје ликове, неке култове. Тако је у Француској током 18. века част да буде онај идеални, онај прави припадала филозофу. Филозоф 18. века залагао се за друштвени напредак, имао сјајне идеје (које ни данас многима не би пале на памет), имао духа, снаге, храбрости и поред свега тога – умео да кокетира, да заводи, да осваја женска срца. Затим, фигура филозофа постаје мање важна (бар када је реч о књижевности) и 19. век припада романтичарском јунаку, власнику сломљеног срца, носиоцу туге и меланхолије.
Романтичарски јунак је човек изгубљене наде, човек чије су илузије претворене у разочарања, а снови о бољем животу уништени. Он не живи само у књижевним делима и није само измишљени лик. Романтичарски јунаци су заиста постојали, заиста су патили и заиста су се поистовећивали с онима из песама и романа. Овај јунак се повлачи у своју самоћу, тражи утеху у природи, бежи у изгнанство – ако не у оно право, онда бар у ментално, унутарње. Носећи у себи бол века (le mal du siècle), романтичарски јунак је свој лични – интимни – бол овековечио кроз своја дела. Бежећи од ружне стварности и од своје туге, он покушава да промени своја осећања, да заборави. Он се преиспитује, мучи се, пати, али схвата да је несхваћен у суровом свету који га окружује. Зато он у природи проналази утеху. Природа је његова мајка, тешитељка, пријатељица. То је природа какву срећемо код Ламартина (Alphonse de Lamartine), романтичарског али и романтичног виртуоза. Њега једино природа савршено разуме и зато он, осим тога што јој се поверава, даје природи реч. Природа постаје савршено уточиште, извор сањарења, а романтичарски јунак је волео да сањари. Некада се сањарење чини тако живим, а сан постаје тако опипљив да се неки романтичарски песници-јунаци, попут Нервала (Gérard de Nerval), повлаче у свој идеални, онирички свет. Романтичарски јунак медитира о својој осећајности, а лиризам је његово главно средство којим он ту осећајност преноси другима.
Несрећни романтичарски јунак некада тражи лек и у религији. Међутим, његов бог није увек онај хришћански. Романтичари су имали своје култове и своје богове. Неки су свој мир проналазили у деизму, неки су се приклањали пантеизму, или илуминизму, анимизму, а они, стварно несрећни, обузети најцрњим мислима спас су тражили у сатанизму.
Поред тога што је био несхваћен у своме окружењу, романтичарски јунак имао је и другачију визију времена. Он време није посматрао као период, епоху, већ искључиво као проток, као бежање. Његова садашњост представљала је за њега мучење, извор боли. Једина срећа налазила се у његовој прошлости, у времену срећне љубави или детињства. Зато овакав јунак гаји култ прошлости, култ сећања, он бежи у нека давна времена која за њега нису мрачна, већ златна. Спас им се некада назире у будућности, у којој они виде успех и срећу, али одмах постају свесни тога да је стварност превише окрутна и да је немогуће бити срећан. Зато се за будућност често везује размишљање о смрти – једином спасу од туге.
Романтичарски јунак је, дакле, несрећан, рањив и рањен, али он је и контрадикторан. Он ипак воли свој бол коме нема лека, јер му то проклетство нуди један чаробан дар – осећања.
Да, ово су основне одлике романтичарског јунака. И имајући у виду сву његову патњу и жртву, он заиста и јесте био прави јунак.
Сада ми паде на памет један наставник који ми је предавао у основној школи. Не зато што је био романтичан (чак мислим да он то уопште није ни био), већ зато што би, кад би дечаци били неваспитани и некултурни према девојчицама, увек говорио: „Сви сте ви јунаци кад се а избаци!”. Колико је ово правилан педагошки приступ, то није тема овог тескта. Али свакако желим да верујем да ви, драги мушкарци, нисте ти јунаци без а. У реду, не морате бити ни Ламартин нити романтичарски јунак, али немојте се, молим вас, сетити романтике само за Дан заљубљених. Девојке, жене – хтеле то да признају или не – воле романтику, и то ону магичну, ону нематеријалну, ону… Па добро – ипак сличну оној какву је у себи носио Ламартин.

Annunci