essais-coste-compresseВолите ли да читате есеје? Можда волите и да их пишете? Уколико нисте сигурни да ли ћете ви то умети, ништа вас не кошта да пробате. Наиме, само порекло речи и жанра есеј то вам, на неки начин, и дозвољава. А да ли знате како је настао овај жанр?
Есеј као књижевни жанр први је употребио француски космополита Монтењ (Michel de Montaigne). Рођен је 1533. године, у јеку ренесансе, те је и одгајан и васпитаван у ренесансном духу. На пример, проговорио је на латинском, грчки је научио играјући се, а родитељи, беспрекорно нежни према њему, будили су га музиком. Монтењ је био човек тако широких схватања, и читајући мисли које је бележио, заиста је тешко поверовати да је стваралац таквих идеја живео пре пет векова. Али јесте.
У своме животу написао је само једно дело. Једно али вредно, рекло би се. И баш тако – једно, али превише вредно. То дело су његови Огледи (Les essais). Примећујете да је назив на француском сличан и самом називу жанра – есеј. Та реч на француском и значи оглед, експеримент, искуство, као и проба, покушај. Глагол је essayer и значи пробати, покушати. Тако је Монтењ пробао да запише своје мисли и успео у томе.
Ово дело сведочи о пишчевој широкој култури, сведочи о времену у коме је живео и стварао. А то је време сурових верских ратова у Француској. Он, пишући, бежи из те тескобне стварности, али и пати, што се види из његових мисли о рату. Бројне су теме Монтењевих огледа. Његова мисао је нестална и не може се свести на само једну идеју. А баш таква је и његова визија човека – променљиво биће, као камелеон, као калеидоскоп, мозаик састављен од безброј делића.
Његови Огледи састоје се из трију књига и свака од њих посебна је на свој начин. Те три књиге представљају и три тока Монтењеве мисли. Прва књига обележена је стоицизмом, филозофским погледом античког порекла. Стоицизам га учи да подноси патњу и мучење, те у овом делу Монтењ на изврстан начин говори и о смрти и саветује човеку да прихвати смрт и да је се не плаши јер ће тако лепше проживети свој век.
Друга књига представља изражени скептицизам. Монтењ не верује строго ни у шта, у све сумња и залаже се за то да је све релативно.
Трећа књига Огледа осликва животну мудрост, лепоту живљења – l’art de vivre. У овој књизи Монтењ јасно приказује свој епикурејски поглед на живот – Carpe diem! – који се, ипак, провлачи и кроз прве две књиге. Ова се књига, на неки начин, може сматрати Монтењевом доктрином јер, иако није био филозоф (није изградио филозофски систем), озбиљно се бавио филозофским темама. Стога нам ова трећа књига може помоћи да схватимо да не треба тражити филозофију у Огледима, већ њих видети као једну врсту филозофије у чијем се средишту налази проблем среће и вечито питање – како бити срећан у несавршеном свету?
Читаво његово дело јесте једна велика ода животу, једна велика истина о срећи и о људима чија се исконска природа није променила, нити ће се икада променити. Монтењ воли живот и даје нам много савета како да га лепше проживимо. Мој вам је савет да читате Огледе, али полако, повремено. На пример, уз прву јутарњу кафу или за лаку ноћ. Можете их читати увек када пожелите коју паметну реч, коју оплемењену мисао. Као кад читате, на пример, Благо цара Радована.
Ево само неких од бројних прелепих Монтењевих цитата:

Моје занимање и моја вештина јесу – живети.
Љубавна задовољства једина су права задовољства телеснога живота.
Материјалну беду излечити је лако, а душевну – немогуће.
И на највишем престолу света, ипак седимо само на својој задњици.

Можда ће вас Монтењеви есеји навести на то да и ви, као и он, почнете да бележите своје мисли и да стварате неку врсту свог спиритуалног дневника. А онда можете и своје есеје да поделите с нама. Када једном пробате, не можете да престанете, верујте ми!

Annunci