260px-FestadiSangueВероватно већ и врапци у Србији (а и у региону) знају да је наша земља званично постала кандидат за приступање Европској унији. Одувек се зна да је Србија и право раскршће, а и укрштање многих култура. Много тога су странци донели нама, усадили у нашу земљу и у наше тековине, које ми данас покушавамо да сакријемо да бисмо се приближили Европи, те оно што припада традицији ми дефинишемо као сељачко, простачко, примитивно. Ова чињеница говори о томе да се у Србији све мање гаје шљиве, а све више покондирене тикве, да су у Србији све мање модерни лепи српски изрази, а све више „склепане“ стране речи и конструкције.
Међутим, једна наша реч, српска реч, већ је одавно прешла границе многих замаља и пустила корење у бројним језицима. Која реч? За оне који то нису знали у питању је реч вампир.
Ово митолошко биће настало је у оквиру словенске митологије, те се у сваком словенском језику другачије назива: упир, лампир, лапир, вједогоња, једогоња. Од речи упир настала је српска реч вампир, која је општеприхваћена у многим језицима. Да бисте се уверили у то, ево и неких примера: на француском и енглеском се пише vampire; на италијанском, португалском, шпанском vampirо; на шведском, норвешком, данском vampyr; на холандском vampier; на мађарском vámpír; на немачком vampir; на финском vampyyri; на руском као и на српском итд.
Први наш вампир који се прославио у Европи био је извесни Петар Благојевић из Кисиљева, а о њему су писале аустријске новине 1725. године. Њему је био посвећен читав један извештај у коме је било записано да је после његове смрти умрло још десет особа у селу у року од 24 часа, а сви су, наводно, изјавили на самрти да их је удавио вампир Петар. Чак су и бечки лекари дошли у Кисиљево да размотре овај случај, те су отворили ковчег овог покојника који је изгледао прилично живо, додуше, с мало крви у устима.
Други светски познати наш вампир био је један Чарапан, Арнаутин Павле из Медвеђе, села у близини Крушевца. И његов ковчег би отворен, у ковчегу стварно би пронађен вампир, одсекоше му главу, спалише тело. Но то није било довољно. После четири године, тачније 1733, још 17 тела је било спаљено под сумњом да су то били вампири.
Ипак, ово нису најстарији записи о вампирима у Србији. Као најстарији запис помиње се указ цара Стефана Душана из 1342. године којим је он забранио свештеним лицима да отварају ковчеге и спаљују тела покојника за које се говорило да имају чудесне моћи.
Наравно, ова колумна не би у потпуности била „вампирска“ уколико бисмо заборавили да споменемо најпознатијег српског вампира, а та титула и даље припада чувеном Сави Савановићу. Уколико нисте читали Глишићеву приповетку После деведесет година, по којој је снимљен и филм Лептирица, крајње је време да то учините и да сагледате Савин лик у потпуности. А занимљива је и Глава шећера.
Ето, посветили смо једну колумну и овом сегменту наше културе. На сву срећу, међу условима за кандидатуру за чланство у Европској унији није био и тај да се и српски вампири нађу међу хашким оптуженицима. Иначе, никада не бисмо постали земља кандидат. Мада, с вампирима се никад не зна.

Annunci