Не, не волим да гледам фудбал, иако се дивим духу тога спорта. Тачно је да се много тога у фудбалу променило током последњих деценија, али његов прави дух живи и даље у играчима и то је најбоље описао Албер Ками, велики писац, новинар, а и фудбалер. Иако нисам велики (или боље рећи никакав) познавалац фудбала, мислим да је срж његове филозофије садржана у речима овога великога човека. Фудбалска утакмица је деведест минута чистог живота. Као што је и сам Ками рекао, “Све што знам о моралу, дугујем фудбалу”. Међутим, вечерас сам размишљала о овоме спорту, иако ми то није била првобитна намера.

Све је било неуобичајено мирно, као после италијанског недељног ручка. Дан је био прилично топао, тако да сам оставила отворене прозоре и удубила се у читање једног романа, док сам се подсвесно сећала све оне одеће која ме чека да је испеглам. У једном тренутку сам зачула неописиву галаму. У истом делићу секунде су сви одлучили да стану на ноге и да пусте глас. Шта би? А, да, сетила сам се. Утакмица. Европско првенство. Играју Италија и Шпанија. Иако сам јутрос сазнала за ову утакмицу, ни у једном тренутку ми није пало на памет да се распитам у колико сати почиње, на ком каналу може да се гледа или било шта друго. Помислићете да ми је стварно фудбал последња ствар у животу. И можда и јесте. Али нешто друго није. Да је уместо једне од ових двеју земаља играла Србија, сигурно би било другачије. Купила бих сунцокрет и удубила бих се у екран као да ми све зависи од те утакмице. Осетила бих неописиву трему сваки пут када би се лопта приближила голу, и нашем, и противничком. Време би стало за тих деведесет минута и све би поново почело да постоји тек кад би се утакмица завршила. У току тих чаробних деведесет минута сви Срби би били сложни и сви би желели једну исту ствар: победу. Зато сам вечерас схватила да овакви тренуци најбоље показују нашу припадност, јер у њима одлучују осећања. Иако себе сматрам грађанином света, само српски успех у мени буди истинску радост. Међутим, после тих чаробних деведесет минута, наставили бисмо старе приче, знате већ које. Свађе, политика, ријалити. Зато само српски неуспех у мени буди и тугу.

У сваком случају, онај крик који ме је навео на размишљање о овоме се поновио још једном и Италијани су победили са два гола разлике. Сви су се радовали и били весели, али ја сам то проживела као “њихов” успех. И сада је све поново мање-више мирно. Мислим да је и њихових чаробних деведесет минута прошло и у томе смо прилично слични. А у боји смо исти. И они и ми смо плави. Зато увек навијам за плаве, иако Србија овога пута не учествује на Европском првенству. Напред, Плави! Forza, Azzurri!

Annunci