Сваки пут када би месец био пун, Ирина би се давила у мору својих сумњи и питања. Ни сама није знала да су се промене њеног расположења подударале с месечевим менама и да је то трајало већ добрих годину дана. Усоталом, никада то није ни сазнала. Ипак, сваки пут када би месец био пун (а ноћас је месец пун), Ирина би се превртала по кревету, устајала би и одлазила да пишки, враћала се у кревет, онда би ишла у кухињу по воду, па би поново седала на ве-це шољу и тако из почетка. Наравно, посматрала би и месец с прозора, често би и разговарала с њим и, упркос свему томе, није јој падало на памет да би он могао бити умешан на неки начин у све то. Напротив, она га је гледала и дивила му се.

Чинило јој се да се месец њише попут дебелог и тешког клатна у чије се дно сасуло све млеко наше галаксије. Чинило јој се да месец сваког тренутка постаје пунији и да би свакога часа могао да се откачи с неба и да пљусне с висина. Те мисли су је помало засмејавале, помало успављивале, те би, чим би осетила како је сан обузима, отрчала у кревет и зажмурила чувајући млечно-жуту месечеву слику иза капака. И ретко кад би се успавала. Обично не.

Обично би поново отишла у купатило, па би узела телефон у руке и онда би се предала бесаној нођи чекајучи зору. Тражила би њега, иако га више нема. Више га није било ни на једној друштвеној мрежи, ни у именику, избрисала га је са свега (као да је то довољно да неко нестане из нашег живота). Тражила би њега и упркос обећањима датим самој себи, замишљала би сусрет с њим иако би знала да се никада неће десити. Замишљала би све до последњег детаља. Хаљину коју би обукла, веш који би одабрала, ципеле и ташну које би му се свиделе, чак би и свој сопствени став замишљала. Наравно, окрутни став. Осетила би и мирис парфема који би имала на себи, осетила би и мирис своје косе, своје коже, а нарочито његове косе, његове коже. Онда би устала, укључила би светло и пред огледалом би глумила начин на који би му се приближила, испробала би сваки могући израз лица (час би глумила да је љута, час да је незаинтересована, час да је заљубљена – наравно, не у њега -, час да јој недостаје и тако редом). Онда би почела да се осмехује и опазила би да јој осмех боље стоји од било ког претходног израза. Потом би бирала најлепши осмех и после тога би поново легла у кревет. Изморена, молила би га да је остави на миру, да је пусти да спава, а онда би га псовала. И наравно, поново би замишљала састанак током којег би заборавили на све. Хитро би отишли у стан (није важно да ли у њен или његов) и водили би љубав дуго, дуго. Ирина би често заплакала после тих мисли и уместо њега почела би да псује саму себе, говорећи да је глупа и да нема своје ја. Онда би била задовољна јер је била свесна онога што су осећали многи песници, то јест чињенице да наше ја скоро никада немамо ми. Да је наше право ја у рукама онога ко нам је у мислима, а да је нама остала само кора тога ја. Ирина би тада постајала озбиљна, успевала би чак на трен и да се удаљи од власника њеног ја. Онда би мислила на предстојеће јутро и на себе, на своју кору. На сву срећу, баш та ноћ, када је месец био пун, раздвајала је један петак од једне суботе, па није морала да устаје рано. Ипак, плашила се буђења јер, као и сваки пут када би се десила нека од баш тих ноћи, знала је да би се ујутру крила истог оног огледала пред којим је пре само неколико сати глумила пакосну и фаталну жену, а онда умиљату девојчицу. Избегавала би и прозоре и било који свој одраз. Подочњаци би је подсећали на бесану ноћ, а нарочито на бол и самоћу. И упркос свему томе, дубоко у себи би поново једва чекала да падне ноћ и поново би ишчекивала месечину, јер сунце јој никада није пружало оно што је могао месец откако је он, власник њенога ја, нестао. Или откако га је она отерала. Само је месец будио тугу, само јој је месец стављао до знања да га воли, јер срце је само месечева слуга. И када не знамо где смо ни на чему смо, довољно је чекати да падне ноћ. Јер кад падне ноћ, кад тама обузме памет, месечина обасја срце. Тада треба бити опрезан и слушати срце, јер ако оно у том часу заболи, знамо све. Знамо и где смо, и на чему смо, и без кога смо. Без кога смо стварно. Сунце нема ту моћ. Сунце уме само да теши и да лаже све док поново не наступи месец који је суров, али искрен.

И Ирина није успевала да заспи. Узела је поново телефон у руке и погледала на сат. Четири и двадесет. Устала је и обукла се. Скувала је кафу, изашла на терасу, тражила месец, тражила сјај. Укључила је радио и слушала џез. Мелодија је будила у њој иста она осећања која је будио и месец, само што је џез на неки чудесан начин спајао месец и сунце, мирио у њој две светлости. Сада је била сигурна да се не би вратила у кревет, бар не у наредних неколико сати. Изашла је напоље и отишла у парк испред зграде. Посматрала је буђење зоре. Чудила се да тако нешто никада није урадила за својих тридесет година. Никада није дочекала зору, никада није свесно присуствовала рађању дана. Гледала је небо и мислила. Мислила. Мислила. У једном тренутку, из мисли је пробуди глас:

“Ирина! Добро јутро! Откуд овде овако рано?”

Била је то комшиница с првог спрата, Иринина омиљена комшиница из зграде. Имала је нешто више од осамдесет година. Некада је радила у редакцији једног познатог дневног листа, а сада је проводила остатак својих дана са својим белим псом кога је шетала свакога јутра, а онда и још неколико пута у току дана.

“Шетате пса?”.

“Не, драга, он шета мене. Човек увек мисли да се он брине о другима, нарочито о животињама, а није ни свестан тога да се оне брину о нама. Да ми није њега, мога пса, не бих видела можда ниједну зору у животу. Изашла бих из стана вероватно само да одем по пензију, а можда ни тада. Можда би ме досад нашли и мртву, затворену унутра”, и поче да се смеје, као да је тако нешто било потпуно немогуће. “Он ми даје снагу, видиш?”.

“У праву сте”, осмехнула се Ирина.

“А ти? С ким чекаш ову зору?”.

“Сама, као што видите”.

“Не бих рекла. Чекаш је с неким. Да нема никога у теби, сад би спавала. Рађање дана занима само старе. Младост га преспава”.

“Ех, опет сте у праву”, слеже раменима. Комшиница је говорила истину. Ако дочекаш зору, разлог постоји. Некога нема поред тебе, али зато га има превише у теби. Јер је власник твога ја.

“Ирина, ми жене смо чудне. И то сам научила од пса. Да, и мушкарци су чудни, али не као ми. Знаш, некада не треба мислити превише. Мислима нећеш ништа решити. Можда ћеш само решити да будеш несрећна, али друго не. Зашто си сама овога јутра? Да си срећна, не би била овде. Веруј ноћи, Ирина. Зора је почетак дана, али ноћ је њен крај, њена старост, њена мудрост. И иако народ каже да је јутро паметније од ноћи, знај да народ често и греши и саветује лоше, нарочито у љубави. У љубави саветује добро само ко те воли. Зато, веруј мени, а веруј и нођи, јер месец воли поготово жене”.

Ирина је ћутала. Чинило јој се да је поново обасјава месечина, иако је сунце већ увелико владало небом.

“Ирина, некада је довољно само једно “стани”. Само један тренутак у коме би се заборавило све. У супротном, сви сати овога света ће те мучити, бићеш у оковима времена и узалудног чекања. Знај, једино је зора вредна чекања, и то само понекад. Ништа остало на свету не, јер све остало чека тебе”.

Пас је гледао Ирину. Ирина је знала да животиње не чекају. У том тренутку је помислила да се животиње зову баш тако јер боље од људи разумеју живот. Јер живе и не знају шта је чекање. Онда је пољубила комшиницу и њенога пса. Разумела је месец и отишла по њега. Да, по њега. По себе.

Annunci