Cerca

VIVABABYLONIA

Milica Marinković

Categoria

Beleške

Just eat

Poznato je koliko Italijani vole hranu. Uživaju u hrani. Ponekad pomislim da je u Italiji hrana jedini stvarni smisao života, jedina svrha bilo kog dela dana, jedina stvar u koju vredi ulagati. Sve može da propadne (propast je, u stvari, očigledna u mnogo tome), ali restorani i kafići nikada. I još nešto: Italijani i Italijanke znaju da kuvaju i do sada nisam upoznala ženu/devojku koja se hvali time što ništa ne zna da umesi.

Ipak u Italiji, bar u većim gradovima, po restoranima se vidjaju sve više strana, tamnoputa lica. I to ne samo u mestima gde biste to osoblje i očekivali, na primer u nekom indijskom restoranu, več i po čuvenim picerijama, naročito onim u kojima se prodaje i pica na parče.

Živim u Bolonji, gradu koji je poznat po stanovnicima različitih porekla, nacionalosti, veroispovesti, jezika. Naravno, sve je to daleko od onoga što se može videti preko Atlantika, ali je ipak mnogo za jedan grad koji zvanično broji oko četiristo hiljada meštana. Po mišljenju mnogih stanovnika, previše je emigranata u zemlji u kojoj je i veliki broj Italiajna nezaposlen i koji u tim bićima – azilantima, izbeglicama, svetskim putnicima, ciganskim dušama, nomadima – vide jedino opasnost. A upravo su oni, rodjeni u Pakistanu, Bangladešu, Siriji, Libiji, Egiptu, Indiji, junaci ove, nazovi, priče. Emigranti koji su naučili da prave picu kao da su rođeni u Napulju, prestonici pice. U svojim radnjama prodaju kebab, giros i picu, za svačiji ukus. Neki od njih žive godinama u Evropi, seleći se iz zemlje u zemlju. Skoro mi je jedan Persijanac rekao da je napustio Iran pre više od trideset godina. Dvadeset je proveo u Nemačkoj. I žali za Nemačkom i za njenim ljudskim pravima. Htedoh da ga pitam što je otišao, ali ‘ajde. Taj gospodin (svi Persijanci su prava gospoda – otmeni, uredni, vaspitani) ima svoj mali lokal u centru grada, prodaje specijalitete slične bureku, pitama i ostalim “našim” đakonijama. I u gostionici ovog čoveka, a i u svim drugim, postoji “Just eat”. A šta je to? Virtuelni posrednik između potrošača i prodavca, u ovom slučaju bilo kog tipa ugostiteljske radnje – restorana, poslastičarnice, pekare, picerije, brze hrane itd. Preko svog profila na portalu “Just eat” ili pozivom na broj željenog ugostiteljskog objekta, možete poručiti večeru dok se vraćate s posla, iz teratane, ako vas mrzi da kuvate, ako nemate ništa u frižideru. Dostava je besplatna. Cene su iste kao kad biste išli sami po tu hranu. Dakle, ko tu uopšte zaradjuje? Ipak neko zarađuje. A ko dostavlja hranu? Naravno, tamnoputi iz zemalja koje sam već spomenula i njima sličnim. Novi robovi našeg doba. Daju im neki krš od motora i oni, jureći kao zveri u šumi, uleću u saobraćaj, rizikuju život i živote prolaznika samo da se hrana koju nose ne bi ohladila i da bi stigli da dostave na sve adrese. Kroz maglu, po kiši, snegu, na pedeset stepeni. Dok kupci čekaju u svojim foteljama.

I pre jedno mesec dana nisam imala ništa za večeru. Naravno, nije to nikakvo opravdanje. Sad se i ne sećam šta se sve izdešavalo, uglavnom, naručila sam picu iz obližnje picerije. Nisam ni znala da bi je doneo dečko “just eat”. Bilo je oko pola osam uveče. Trebalo je da stigne oko devet. Devet sati je prošlo. Pola deset. Ništa od pice. Zovem ponovo da pitam, možda su pogrešili. Ne, sve je u redu. Posle sat vremena neko zvoni. Otvaram vrata i vidim prestravljeno lice, sa suzama u očima. Ne znam da li je imao dvadeset godina, verovatno ne. Oči krupne i tamne, upali obrazi, mršav, izvinjava mi se i kaže da se izgubio, pola na engleskom, pola na italijanskom. Nudi mi i limenku fante kako bi se iskupio. Ja mu kažem da je pica i dalje topla i da je sve u redu, a on mi odgovara da se vratio po drugu kad je video gde je tačna adresa. Ona prva je već bila previše hladna. Ne, nikako ne prihvata da mu vratim limenku, neće ni bakšiš. Odlazi postiđen, a ja, dok zatvaram vrata i idem ka kuhinji, sećam se polako gde sam već srela istog tog dečka. Nekoliko nedelja pre te večeri, dok sam oko deset sati uveče prolazila ulicom s mužem, približio nam se on. Imao je na sebi tanku jaknu, o ramenu putnu torbu, u drhtavoj ruci papirić s adresom lokala iz kog sam naručila picu. Upravo stigao iz Pakistana, traži sreću u obećanoj zemlji. Objasnili smo mu kako da stigne i on se zahvalio kao da smo mu rešili sve probleme u životu. Eto. Sad isporučuje picu. Luta nepoznatim gradom u kome ne zna nikoga. Ko zna na šta i na koga misli dok juri motorom, dok kuca na tuđa vrata, dok prihvata uvrede što kasni i psovke jer je imigrant. Ko zna da li još uvek radi na istom mestu. Možda je dobio otkaz jer je previše kasnio? Možda je i gladan dok drugima nosi hranu. Nema veze, bitno je da većina “samo jede”.

Zatvorila sam kantu za đubre i izašla iz kuhinje.

Annunci

Поноћ у Паризу*

На последњем сам спрату Ајфелове куле. Посматрам небо над Паризом и присећам се свог првог путовања у Француску, далеке 2003. године. Сада, док ми та сећања после осамнаест година пролазе кроз главу, све то делује тако, тако далеко. Моја наставница француског, родитељи које ме прате на пут, потом моје студије, мој посао, приватни часови, моји ученици. Од те 2003. године видела сам Париз небројено пута и сваки пут би ми пружио нешто ново, нешто другачије што ми је било потребно. Париз је одувек познавао тајну. Тренутке радости, љубави, романтичних шетњи, интелектуалних истраживања, читања у самоћи или у друштву. С њим. Он никада није толико волео савремени Париз, али је волео мене. Чинио је да осетим париску кишу кад би се у нашем стану умирало од врућине, или би ме гурао у једну од многобројних париских фонтана сваки пут кад бих се туширала. Мислила сам да је то била права љубав. Париска љубав. И француски пољубац могао је бити савршен једино с њим. И све то ми сада проклето недостаје. Да, налазим се на последњем спрату Ајфелове куле и сећам се свега онога што се догодило. Моје љубави за овим светом где је р котрљаво и грлено.

Одлучила сам да поново дођем у Париз иако није распуст јер сам мислила да ћу се тако осећати боље. А осећам се само горе. Иван и ја смо се растали на најгори могући начин. Да, истина је, била сам стварно окрутна, али заслужио је. Заслужио би и много горе. Сада сам овде и посматрам небо, облаке. Тражим зрак сунца који би ми дао неки одговор, трачак наде, али одмах се свега сетим и поновим у себи да нада није потребна, јер он не заслужује моју љубав. Осећам да ми сузе навиру и одлучујем да сиђем.

Лутам париским четвртима без циља. Мој мозак их већ довољно добро познаје, па се и не плашим да се изгубим. Je flâne… Помало се осећам као да сам код куће. Ето зашто сам одлучила да дођем баш у овај град после најгорег дана у моме животу. Никоме ништа нисам желела да кажем, чак ни родитељима. Најромантичнија љубавна прича завршила се после шест година, после припрема за венчање, после вереничког прстена који сам му бацила у лице изговарајући моје последње речи, пре него што сам залупила вратима најјаче што сам могла и отишла. Заувек. Све то пре недељу дана. Седам дана без јела, испуњена сузама, бесконачним бројем порука на које нисам одговорила. Све што сам тада хтела био је први лет за Париз где бих се поново нашла сама, где бих отпочела из почетка своју француску причу у којој је он био само уљез и ништа више. Све што сам желела било је да се изгубим пролазећи кроз париске књижаре где бих тражила нове књиге за своје ђаке, мислила на посао, на свакодневни живот, где бих се посветила својим интересовањима. И све је изгледало тако једноставно тамо, у мојој соби. Чинило ми се да би све било заборављено чим бих стигла у Париз и да бих одмах преболела све. Преценила сам моћ Париза. И преценила сам своје моћи. А о њему да не причамо. Преценила сам у сваком смислу то биће за које сам мислила да је било моје. А, у ствари, било је свачије.

Ето, ни град светлости није ми више леп. Не примећујем његов сјај, а туга ме не напушта. После неколико сати бесциљног ходања, наједном сам се нашла у једном непознатом кварту који никада раније нисам посетила. Око мене само стамбене зграде и мали парк где се играју деца различитих националности, док их маме посматрају с дрвених клупа. Многе од њих имају вео на глави. Дошло ми је да питам неког од пролазника како да стигнем до најближе станице метроа, али одустах, као и увек. Иван ми је увек говорио да превише често одустајем од својих идеја и да мењам брзо мишљења. Барем нисам мењала мушкарце, као што је он то чинио са женама. То сам му чак и рекла оног ужасног дана, а он ми је говорио да од мене никада не би одустао и да сам ја била његово животно опредељење. Да су све остале припадале прошлости. Ја више ништа нисам схватала, тог дана, само сам осећала. Осећала сам бескрајни бол који ми није дозвољавао да мислим својом главом, већ ме је удаљавао од здраве памети. Није ми допуштао да сагледам нашу блискост, већ ме је удаљавао од свега. Сетивши се свега тога, наставих да корачам.

Шеснаест часова, мање-више. За доручак сам узела само кафу и сок од поморанџе. Кафу горку нао никада пре, сок кисео као никада пре. Нисам ручала и нисам гладна. Осећам само горчину. Срца, не кафе. Моје лутање бива прекинуто једним мелодичним гласом:

„Госпођице! Госпођице!“

Заустављам се и видим како ми се приближава један тамнопути дечко, веселога осмеха, белих зуба, исцепаних фармерки, широке и светле кошуље веселих боја. На тренутак помишљам на огромну разлику између њега и мене. Ко зна на шта личим, рекох у себи. Он ми показује руком да га сачекам и претрчава улицу. Ја стојим и чекам као изгубљена, док неколико особа посматра сцену из оближњег кафеа, очигледно јединог у датој четврти града. Момак се приближава и ја схватам шта хоће. Сигурно станује негде близу и започиње своје радно поподне, заустављајући туристе којима продаје наруквице створене за тили ча, директно на руци пролазника, увијајући и плетући памучне и кожне нити. Кажем му да ми не треба наруквица, да их имам много, да немам ситниш, да засигурно нисам права особа која би му донела срећу за то радно вече. Он се и даље смеје и не престаје да плете наруквицу око моје руке. У том тренутку излази један човек из кафеа и почиње да зове младића, намигујући му као да хоће да му каже „престани“:

„Ив! Ив! Дођи!“

Хтела сам да одговорим да ме дечко не узнемирава, да сам можда баш ја она која досађује својим изгледом попут зомбија. Хтела сам, али Ив (проклето име!) ме је предухитрио говорећи типу из кафеа да жури. Мени је рекао да му не треба један евро за наруквицу, већ само један мој осмех. Ја се беживотно осмехујем и он ме теши говорећи да тако изгледам много боље и да нико на свету не заслужује моју патњу. Он се све време смеје, његови зуби сијају попут сунца. И одлази. Ја га гледам и кажем му коначно хвала, на сав глас, али он је већ прилично далеко. Ипак, окреће се и показује ми с два прста знак мира, као да хоће да каже да мој растанак и није битан. Како он уопште зна за то?

После неколико тренутака будим се из својих мисли и видим да човек из кафеа још увек стоји испред улаза. Пуши. Унутра нема више скоро никога. Позива ме на кафу. Мени при самој помисли на још једну горку кафу крче сва црева заједно. Кажем му да бих пре попила чашу воде и улазим. На шанку су поређани бројни стрипови, плоче, књиге пожутелих листова. Све то више личи на неку пијачну тезгу него на шанк. Он, власник кафића, има педесетак година, светле очи и ретку косу. Некада је сигурно и она била светла, а сада је проседа. Висок и мршав, погледа усмереног ка бескрају, као да размишља о неким тајнама само њему познатим. Упркос том тајанственом изгледу, делује искрено. Зове се Жан. Пита ме како тако добро говорим француски и после мог одговора закључује да су моји ученици прави срећници. Ја му се осмехујем.

„О, коначно један осмех!“

На то одговарам још једним осмехом, искренијим од претходог.

„Дај, престани! Помислићу да сам ти ја смешан“.

„Ма не! Симпатичан си ми. Хвала ти. Има сигурно десет дана како се не смејем“.

„Види се, знаш?“

Не знам шта да одговорим на ово. Одлучујем да останем и да проведем неко време у том кафеу с њим и с малобројним гостима које улазе и излазе. Жан ми допушта да седим за столом и да размишљам, онда ми доноси топли чај и колачиће. Остајем тамо више од два сата. Жан ме не пита скоро ништа. Посматра ме, али не досађује. Гледа само моје очи, моје руке како додирују косу, лице и главу које говоре уместо мене. И уместо мога срца. У тренутку када устајем да изађем, он ме зауставља:

„Знам једну тајну. Тајну која би ти помогла да решиш све проблеме срца и окончаш патњу“.

„Зар се толико види, Жан?“

Не говори ништа.

„Како да их решим? Која је то тајна?“

Пита ме где се налази мој хотел и каже да добро познаје тај крај, да је у близини Gare de Lyon.

„Иди сада и одмори се, а вечерас се видимо у десет до дванаест испред станице метроа близу твог хотела. Видећеш један киоск одмах на углу који ће, наравно, тада бити затворен. Чекај ме испред киоска, доћи ћу по тебе колима“.

„Шта? Ма ти си луд! И где ме водиш?“

„Видећеш. Ако ми не верујеш, немој ни да дођеш, у реду?“

„Размислићу“.

„Сети се да ћеш се осећати боље. Обећавам ти“.

„Хвала, Жан. Ћао!“

„Ћао“.

Није инсистирао, а ја и не волим особе које то чине. Није се трудио да ме убеди. Зато сам предосетила да ћу се те исте вечери нацртати испред киоска и да ћу га чекати.

Иначе, тај киоск је мој омиљени у Паризу. Прилично стар, у чему се могу наћи једино новине и ништа више. Чак ни карте за метро, ни разгледнице. Само новине. Ради један дека увек озбиљан који ме поздрави сваки пут кад ме види, јер сам у хотелу испред киоска боравила десетине пута. Наравно, ја једино код њега купујем новине кад сам у Паризу. Сада, враћајући се ка хотелу и размишљајући о Жану, гледам како продавац уноси све новине унутра, затвара киоск. Поздравља ме, али не као што то уобичајено ради. Овога пута се назире и један осмех. Тајанствени.

Улазим у своју собу мислећи на продавца новина. Да не зна нешто о мом сусрету са Жаном испред његовог киоска? Зашто ме је баш сада погледао осмехујући се по први пут октад се знамо, а могу да кажем да се знамо бар седам година? Можда ми се само учинило јер, враћајући се, нисам мислила ни на шта друго осим на тај затворени киоск и на сусрет са Жаном.

Уморна, бацам се на кревет и увиђам да, откако ми је Жан предложио да се састанемо, нисам ни помислила на Ивана. Била сам негде другде. Била сам у неком другом свету где нисам осећала никакав бол, никакву патњу. Покушавам да спавам јер је тек осам сати увече. До састанка са Жаном има још четири сата. Ко зна где ће ме одвести и колико ћу се дуго тамо задржати, али немам никакав лош предосећај. Моја радозналост надјачава бол. Нисам га питала ни о каквом је месту реч. Како би требало да се обучем? Покушавам да замислим њега у свом могућим издањима како бих наслутила његов стил, тип људи с којима се дружи. Али, његове испране фармерке и плава мајица ми не помажу много. Његове очи, односно његов поглед, да. А тај поглед ме води у неко прошло време, у време поезије и уметности, у исти онај Париз који сам ја као дете сањала и познавала још и пре него што сам га заиста видела. Али, иако ме Жанов поглед одводи у један давни Париз, ја не успевам да га замислим у неком тако далеком времену. А и мој проблем је мој кофер у коме нема ничег другог осим изгужване одеће. Нисам је извукла кад сам стигла а, усоталом, нема ни ничег нарочитог. Само два пара панталона, неке небитне мајице и то је то. Ничег елегантног. Док сам се паковала, нисам ни помишљала на забаву нити на било какву вечерњу одећу. Нисам понела никакве лепе ципеле, никакву ташну.

Искачем из кревета и излазим брзо из собе у нади да ћу наћи неки отворени бутик одеће. Пола девет је. У близини хотела има мало продавница, то је и био један од разлога због којег сам, пре седам година, одлучила да не мењам овај хотел. Управо због тога: нема многе гужве око њега, а ипак је у непосредном центру. Питам девојку на рецепцији да ли зна за неки бутик у близини и она ми указује на неке називе, али каже да су вероватно већ затворени или да управо затварају и да пожурим. Ја трчим у датом смеру и… да… Сви су затворени. Обесхрабљена, заустављам се на тренутак да размислим шта ми је чинити, да ли је уопште неопходно да купим нову хаљину. Гледам око себе и с друге стране булевара видим једну светлећу рекламу. Из унутрашњости се назире топло, жуто светло. По излогу бих рекла да се унутра налази одећа, али не знам тачно о чему је реч. Можда о некој кројачкој радњи. Или о атељеу моде. Не знам. Прелазим улицу и трчим страхујући да не налетим на затворена врата. Стижем и затичем једну префињену старију даму какву никада раније нисам срела. Седе косе, без шминке, али блиставог лица. Питам је да ли је још увек отворено, а она одговара да је њен бутик увек отворен за њене муштерије. Уз осмех јој кажем да бих да погледам одећу, а она ми узврати да могу на миру то да урадим јер не затвара никада пре десет-једанаест сати. Додаје да је тај бутик њен живот. Париз из прошлих времена, мода из прошлих времена. Бутик vintage хаљина.

Упркос мојој љубави ка Паризу из давних времена, ка свим прошлим стварима и упркос мојој урођеној романтичној природи, никада се нисам усудила да обучем неку од тих хаљина које сам затекла у продавници. Истина је да су ми се увек много допадале и да су увек привлачиле моју пажњу, али се све завршавало на мом дивљењу лепоти тих давних година. Госпођа ми се не обраћа, нити ме гледа. И не волим продавачице из двадесетпрвог века које прате погледом сваки мој корак и сваки покрет унутар продавнице. Овде сам слободна, чујем само како ми каже да се обично њене муштерије задрже сатима док разгледају и бирају хаљине и да она не воли да се умеће, али да је слободно питам за било шта што ме занима. Захваљујем јој се и упуштам се у модни времеплов. Сва одећа је расподељена у четири дела, с натписима изнад:  Années 40, Années 50, Années 60, Années 70. Почиње се од седамдесетих година које су смештене с десне стране одмах после улаза. У том делу има и најмање ствари. Неке сукње, звонарице, поштар-торбе, цветне кошуље, траке за косу. Сећам се колико сам лудела за свиме тиме као гимназијалка. У шездесетим годинама проналазим доста ствари сличних онима које имам код куће. Нисам ни знала да се облачим у стилу шездесетих. Можда и не дајем тај утисак када сам ја у питању. Лутка у излогу  изгледа као права филмска дива. Настављам да тражим, одлучујући да не узмем ништа ни из шездесетих година. Желим нешто другачије. Хајде да погледамо педесете године. Предивне хаљине А кроја, лепршаве сукње, уски корсети. Заносни дезени у којима се огледају веселост и безбрижност. Одлучујем да на брзину погледам шта има међу четрдесетим годинама како бих се што пре вратила у педесете и одабрала своју хаљину. Осећам да ме тамо чека мој избор. И тачно је: четрдесете године ме не привлаче много. Далеко ме више привлаче претходне боје.

„Чим сам те видела на улазу, замислила сам те у овој хаљини“.

Госпођа, која је читала неки часопис од пре бар тридесет година, устаје и провлачи своју такну руку међу хаљине из педесетих. Извлачи једну тамноцрвену хаљину и показује ми је, смешећи се. Остајем без даха, очарана лепотом хаљине. Једноставна, али блистава. Лепршава, без рукава, с предивним деколтеом, дефинитивно најженственија хаљина на свету.

„Допада ти се, зар не?“

„Савршена је! Како сте погодили?“

„Драга моја, ја сам одрасла у овом бутику. Припадао је мојој мајци. Провела сам цео живот овде, међу хаљинама и са женама које су их бирале. И које сам ја бирала за њих. Упамти, једна хаљина никада није само обичан комад одеће. Нарочито када је реч о оваквом типу одеће. Видиш, ова је савршена за тебе, али могла би да буде непримећена на некој другој жени“.

„У праву сте. Шта бих могла да обујем уз ову хаљину?“

„Погледај још мало, потражи и неки накит. О каквој је прилици реч? Куда треба да идеш?“

„О, ни сама не знам, госпођо. Знам само да морам лепо да изгледам“.

И она ми се осмехује попут продавца новина. Ма шта се дешава? Да ли умишљам све те осмехе или су стварни? Можда умишљам њихове поруке, то јест да имају некакве везе са Жаном и са нашим састанком.

Настављам да тражим и проналазим пар предивних, црних, дугих, сатенских рукавица. Госпођа ми додаје и пар црних лакованих ципела и црну, сатенску ташницу.

„Немој да ставиш никакву огрлицу. Узми овај прстен“.

Прстен је златне боје с неколико белих бисера који формирају цвет. Прихватам њене савете и одлазим да испробам све заједно. Стварно лепо изгледам, као да нисам ја. Остала бих још дуго унутра и забавила се испробавајући све и свашта, али нема много времена. Ипак, обећавам себи да више никада нећу променити овај стил. Допадам се и госпођи, приметила сам њен осмех одушевљења чим сам изашла из пробне кабине.

„Просто си предивна! Погледај се само! Где је нестала она збуњена девојка коју сам видела на улазним вратима?“

„Стварно сам деловала тако збуњено? Знате, очајнички сам тражила неки отворени бутик, али све радње су већ биле затворене. Светлост која се назирала из Ваше продавнице осветлела ми је мисли. Хвала, госпођо! Узећу све, наравно. Сада идем да се пресвучем“.

Све је спаковала у папирну кесу пудерасто розе боје. Све мирише на неки очаравајући, старински парфем. Платила сам и баш кад сам хтела да прекорачим праг, чула сам поново њен глас који ми каже да сачекам. Пружа ми један предивни шал који нисам запазила нигде у продавници. Узела га је из собице поред кабине.

„Вечерас ће бити хладно. Узми слободно, ово је поклон. Нека ти коса буде тако пуштена, стави само мало кармина и бићеш савршена. Дива из педесетих!“

„Како сте дивни! Хвала, хвала вам, госпођо. Свратићу сутра поново“.

Поздравља ме и смеши се на њој својствен начин. Поглед јој је упитљив, али питом. Усне се развлаче у стидљив и искрен осмех. Ја се враћам у хотел и девојка с рецепције ме пита да ли сам пронашла нешто. Ја јој кажем да јесам, показујући јој кесу пуну одеће.

„Мммм, осећа се предиван мирис у овој кеси. Где сте нашли све ово? Како се зове бутик? „Le rêve d’Émilie”? Никад чула. Овде је у близини?“

„Да, недалеко од продавница на које сте ми указали. Нажалост, све су биле већ затворене“.

„Жао ми је. Али видим да сте нашли оно што вам је било потребно“.

Узимам кључ и одлазим уз степенице. Кесу пудерасте боје стављам на сточић. Читам назив с кесе, исти онај који је наглас прочитала и девојка. „Le rêve d’Émilie”. Тако се зове бутик. Емилијин сан. Ко је, уопште, Емили? Она госпођа или њена мајка? Или ниједна од њих две? Гледам на сат, прошло је десет. Да ли сам се заиста толико дуго задржала у оној радњици? Деловало ми је као трен.

Свлачим све са себе и одлазим под туш. Уживам док вода пада на моју кожу, на моју главу. Освежава ми мисли. Размишљам о свему ономе што се десило откако сам се изгубила у оној четврти па све до пре неколико минута. И увиђам да нисам мислила на Ивана ни на наш растанак добрих пет-шест сати. Да ли је то тајна о којој је говорио Жан? Али, још увек нисам никуд отишла с њим. Требало је с њим да је откријем. А и још је рано. На брзину сушим косу и почињем да се облачим. Веш, чарапе, хаљина. Мекано платно ми милује кожу попут вела. Испод ушију наносим неколико капи парфема. Бар је парфем увек био прави класик који је наговештавао присутност прошлости и кад бих јела у фаст-фуду или ишла на трчање. Chanel N° 5. Навлачим рукавице, прстен и ципеле, али све то одмах скидам са себе како бих се лепо нашминкала и тиме убила време које никако да прође. Онда поново навлачим рукавице, стављам прстен, обувам ципеле. Узимам и ташну. На тренутак застајем и питам се чиме бих је испунила. На крају убацујем новчаник, мобилни телефон, кармин и огледалце. Баш кад сам била пред вратима, одлучна да изађем, погледам свој одраз у великом зидном огледалу. Ма, да ли сам ово стварно ја? Пре него што затворим врата за собом, извучем мобилни телефон из ташнице и бацим га на ненамештени кревет. Технологија нема никакве везе с мојим вечерашњим изгледом. Ипак се вратим у собу да затворим прозор и видим да сам заборавила шал који ми је поклонила Емили или њена ћерка. У праву је била, напољу је свеже и хладњикаво. Али… Како је она уопште знала да ћу ја баш вечерас изаћи? Пружила ми је овај шал уз речи да ће бити свеже ове вечери. Има заиста толико необјашњивих ствари које су се десиле за овако кратко време. Поново се огледам и питам се шта би Иван рекао кад би ме видео овакву. Да ли бих му се свидела? Док се то питам, истовремено грдим саму себе јер то не би сада требало ни да ме занима. Он више не би требало да ме занима, нити ја више треба да мислим на њега. Што више гледам свој одраз, више себи изгледам смешно. И више не мислим да сам лепа и заносна као што ми се чинило пре само неколико минута. Ето шта ми ради Иван, носилац свега што је ружно у мени и око мене.

Можда је Жан већ стигао и чека ме испред киоска? Која лудост. Упознала сам га тек данас и одмах прихватила његов ноћни позив. Ма да није све ово једна неслана шала? Као да га још увек видим испред оног мајушног кафеа, препуног старих ствари. Предмета тако… vintage. Још увек ми је пред очима док лагано пуши своју цигарету и гледа у бескрај, у небо које има боју његових очију. Плаветнило које долази из непознатог, из неког сна, баш као што је и писало на улазу у кафић. Боже! „Le rêve d’Émilie” и „Le rêve”! Називи су исти!

Привучена овом чудном случајношћу, заведена тим неким тајанственим светом који чека само мене, коначно се одлучујем да напустим своју собу и свом брзином силазим низ степениште. Остављам кључ на рецепцији, а девојка ме зачуђено погледа као да је поред ње прошао дух.

Истина је, свеже је. Још десет минута до састанка. Хтела бих да одем на брзину до бутика само да погледам да ли је још увек отворен, али шта ако Жан дође, не види ме и помисли да сам одустала? Ипак не. Зато само пређем улицу и станем поред киоска. Све делује нормално. Продавац новина није ту, све је пусто. Нема ни живе душе, а у Паризу смо. Није ни поноћ. Увиђам да, поред свих протеклих боравака у Паризу, никада се нисам нашла на улицама овога града овако касно, нарочито не сама. Можда је баш то недостајало мени и Ивану? Да проведемо више времена напољу? Више ништа не разумем, Било нам је тако добро у вези, обожавали смо нашу интимност. Ипак, сада мислим да нас је баш она и убила. Увек и превише сами. Никада нисмо учинили неку лудост. Никада. На пример, провести читаву ноћ под кишом. Или бар поноћ, као што ја сада чиним у Паризу. Поноћ у Паризу. Где сам чула нешто слично? Покушавам да се сетим, и поново се удаљавам од стварности (али да ли сам ја уопште у стварности?). Наједном, чујем звук сирене. Два пута. Окрећем се и иза себе видим један црни кадилак елдорадо. Аутомобил се зауставља. Врата се отварају. Жан се осмехује.

„Жан, шта је све ово? Не знаш шта ми се све десило. Реци ми да не сањам. Реци ми да ово није само сан!“

„Не, није само сан. Једини сан овде си ти, госпођице из педесетих! Заносна си! Изволите, можете ући“.

„Захваљујем!“

Смејем се срдачно и пресрећна улазим у ауто. Док се возимо, пролећни ветрић мази наша лица, моја коса лети, ја припијам шал све више уз кожу. Жан вози споро, Париз се осмехује, звезде су тако близу. Све ми то изгледа као пут у звездано небо.

„Стигли смо, Mademoiselle“.

Заустављамо се испред једне уске и високе зграде, предивног изгледа. Изгледа као неко мало позориште у ком нема никога.

„Жан, где смо?“

„На месту где ћеш разумети себе саму. Где ћеш разумети време које те опседа. Немој се плашити, видећеш да је забавно. И немој мислити да си у бајци. Сети се да је Пепељуга морала да се врати кући у поноћ. А баш у поноћ почиње права забава“.

Изговара то сав нестрпљив, као да једва чека да прослава почне. Не знам ни сама шта се слави. Не успевам ни да замислим, ни да наговестим. Излазимо из аутомобила и видим да је и он обучен у истом мом стилу. Жан ми пружа руку и остављамо кадилак баш испред зграде. Никада нисам возила у Паризу, али мислим да би казну за такво паркирање било немогуће платити. Улазимо на главни улаз, без куцања. Жан ме води кроз дуги ходник ка једном споредном улазу где се налази само један лифт од тамноцрвеног дрвета и с вратима од пожутелог стакла. Улазимо и питам га на који спрат треба да се попнемо. Док тражим бројеве, запажам да постоји само број један.

„Управо тако. На први и једини спрат“.

Не могу да верујем. Почињем саркастично да се смејем, на сав глас.

„Само један спрат? Зар нисмо могли да се попнемо пешице?“

„Не, нисмо могли. Нема степеништа“.

Путовање до првог спрата траје читаву вечност и ја почињем да дрхтим. Наравно, Жан то примећује и покушава да ме орасположи на све могуће начине, говорећи ми да ћу убрзо све схватити. Најзад стижемо. Врата лифта се отварају и чујем мноштво гласова који се смеју, певају, чујем музику, звук при судару чаша. На сву срећу. Боље него потпуна тишина.

„Сада ћеш упознати све наше пријатеље“.

„Чије пријатеље?“

„Моје, твоје, чак и оне који познају твог вереника“.

„Извини, шта ти знаш о мом веренику?“

„Само оно што ми је твој данашњни изглед рекао, када сам те упознао“.

Улазимо у салу, или боље, у салон. Баш чудно, видим толико људи који пуше. Никада у животу нисам видела толико муштикли и лула. Музика која се чује произилази из грамофона. Око мене парови који се љубе, не крију се ни од кога. Сви су слободни, нема интимности. Жан се удаљава од мене како би нам донео нешто за пиће. Опчињена сам хаљинама, лепим жанама, елегантним мушкарцима. Не осећам се другачије од њих, већ по први пут осећам да сам део неке групе, да припадам неком месту. Док посматрам све око себе, застајем запањена пред једним паром који видим на неколико метара од себе. Чини ми се да су то госпођа из бутика и продавац новина, али немогуће је. Делују и сувише млади. Жан се приближава и пружа ми чашу. Представља ме пријатељима. Сви су срдачни, осмехују се, питају ме о мојој земљи, о бомбардовању од пре десет година и о последицама. Ја им кажем да је од 1999. године прошло много више година и они се смеју, говорећи да сам симпатична и да се баш тако треба понашати када су у питању катастрофе које су иза нас. Са иронијом и без страха. Најпре не разумем, али онда схватам да су се они распитивали о бомбардовању из Другог светског рата. Па да, овде се живи у педесетим годинама, иако ми се чини да познајем одлично сва та лица. Недостаје нам само Иван. Да, знам да не би требало да мислим на њега, али сигурна сам да би му се свидело. Често ми је говорио о својим сновима у којима је путовао кроз прошлост и сретао позната лица. Ја бих се тада смејала и говорила бих му да бих желела да сањам с њим исте снове, као што заједно радимо и друге ствари:

„Љубави, замисли! Једемо исту храну, гледамо исти филм, пијемо исто вино, читамо исти роман, и на крају сањамо исти сан!“

Он би се онда смејао више од мене, говорећи да то није било баш тако могуће, али да је свакако било лепо. И да је нешто друго, по његовом мишљењу, било много битније:

„Лепо звучи! Али има нешто битније од сањања истих снова док спавамо: сањати исте снове док смо будни“.

Да. Умео је да ме задиви својим речима. Сада се питам који сам сан сањала? Можда сам, у ствари, увек била превише успавана и сањива да бих с њим будна сањала. Јер, када желиш да оствариш сан за некога, сан с неким, мораш бити будан као никада. Наједном осетих додир на својој руци. И Жанов глас:

„Онај господин хоће да поприча с тобом“.

Показује ми једног младића који седи на столици chaise longue. Кад је приметио да сам га погледала, устао је и приближио се, нудећи ми пиће. Већ сам била испила неколико чаша, прво ону коју ми је донео Жан, онда једну коју ми је понудила једна госпођа, па једна девојка. И сада овај младић. Носи наочаре за које сам сигурна да сам их већ негде видела, и то више пута. Црни и поприлично дебели оквир. Где ли сам видела те наочаре? Чини ми се да су ми и његове очи познате. Не сећам се одакле. Има двадесетак година и са неодољивом симпатијом (и та симпатија ми је прилично позната) е веселим гласом ме упита:

„Ћао! Ти си Жанова пријатељица, зар не? Тренутно радимо на новом филму. Да ли би хтела да глумиш у њему? Била би савршена за једну улогу коју сам осмислио пре неки дан“.

„Ја да глумим? Ти то озбиљно? Никада у животу нисам то радила!“

„Могла би да пробаш! Стварно мислим да си идеална за ову љубавну причу“.

„Реци ми још само да је реч о пару који раскида. У праву си, баш сам идеална!“

„Јао, не! Извини! Нисам имао појма да патиш…“

„Да ли ти изгледам као неко ко пати?“

„Сада да. Малочас кад сам те спазио, не. Изгледала си срећно“.

Нисам знала шта да му кажем. Кад ме је он видео срећну, мислила сам на Ивана.

„Реци ми о чему говори тај нови филм? Ти си режисер?“

„Да, ја. Знам, млад сам, али дубоко верујем у оно што стварам јер волим све то. Дакле, реч је о једном пару који проживљава све разлике које постоје између једног мушкарца и једне жене. Овим филмом бих желео да прикажем разлике у схватању љубави и пожуде“.

„Не разумем. Какве разлике?“

„У питању је једна љубавна прича која почиње као и све друге љубавне приче. Њих двоје су заједно, све раде заједно, смеју се, плачу, воде љубав, после пар година одлуче да живе заједно, планирају децу, почињу да уносе биљке у стан, намештај, онда се свађају око кућних послова, односно, све то чини она. Он умире од страха. И како би победио страх, како би показао себи да његов живот не престаје тим заједничким животом, почиње да се виђа с другим женама, али волећи увек само њу. Она, наравно, не зна ништа о томе. Онда, после неколико година, када он коначно схвати да воли само њу и да је прави живот само с њом, она открива све оно што је он у међувремену радио. Открива све захваљујући једном анонимном писму веома уверљивог садржаја које је послала једна његова бивша љубавница из чисте злобе. Хеј, шта ти је? Ти то плачеш?“

„Не… Извини, дим је у питању. Настави, молим те. Шта она тада ради?“

„Тада почињу да се свађају, односно да по први пут искрено разговарају. Почињу да се разумеју. И она му опрашта. Чини то јер увиђа да не постоји само један исправни начин на који се воли. Јер волети не значи тражити од другога да ради оно што се нама свиђа“.

„Али ако нас наш партнер воли, зар не би требало да чини све како нас не би повредио? Зар не би требало да нас чини срећним?“

„У овом случају, повреде је изазвала бивша љубавница. Он није имао ту намеру. Наравно, није лепо то што је урадио, али никада није желео да његова љубав пати. Али, знаш, он је мушкарац. Не желим да оправдавам његове поступке, већ само да укажем на разлике које постоје. Наравно, није да сви мушкарци имају своје илегалне авантуре, али чак и ако неки мушкарац никада не уради оно што је чинио мој јунак, веруј ми, сви мушкарци то желе. Ментално то чине“.

„И које би то биле разлике у перцепцији љубави?“

„Видиш, ви жене сте увек исте у љубави и желите увек једну исту ствар: да проведете читав живот с мушкарцем у кога сте заљубљене. И само с њим, иако он може да се промени много пута. То јест, не мора да се увек ради о истој особи. Тачно је, девојчице постају зрелије пре дечака. Такве сте ви жене, шта ми ту можемо! Већ са шест година залепите се за неког од нас, а ми не разумемо шта вам је. Ми, са шест година, хоћемо само лопту, а ви сте скоро невидљиве. Са девет година, када ми напокон схватимо оно што сте хтеле, и кад вам коначно то ставимо до знања, цепајући вам вашу свеску испред носа или подсмевајући вам се док пролазите с другарицама (али никада уколико пролазите саме док смо и ми сами), ви нас више и не примећујете. Луде сте за неким од дванаест година и све бисте желеле с њим. С петнаест-шеснаест година, све је већ познато, не морам ни да ти причам. Ви сте већ спремне да се удате и да проведете читав живот с вашим вољеним, док вољени, ако је истих година, с вама је само да би испао фрајер пред друштвом и мало због хормона. Глава му је, међутим, далеко од вас и има на уму потпуно друге ствари. На пример, да пуши траву и да пије пиво с другарима. Да још увек игра фудбал. Онда, око двадесет година, ви мислите да се коначно скрасите са сродном душом, али ваша сродна душа жели нешто друго од живота. И жели све друге у животу. Опсесивно мисли једино на време које пролази и жели секс, секс и само секс. Да, можда и не зна да воли само вас, али засигурно не мисли на децу и на породицу. Ви, наравно, сањате све време исти сан. Онда, на пример, са око тридесет или тридесет и пет година, ми коначно осетимо потребу за оним што сте ви одувек хтеле, али ви, као што се то догађа и мојој јунакињи, откривате нешто што би могло потпуно да уништи читав дугогодишњи сан. Јер живот је као филм! И увек је потребно мало отрова. У противном, чему служи живети? Да ли би ти гледала неки филм у ком се ништа не дешава? Где све функционише онако нако су јунаци замислили на самом почетку?“

„Па… Не…“

„Ето, управо тако! Дакле, ви откријете наше тајнице, тада већ закључане и закључене, и претворите се у најкрволочније звери спопсобне да упропасте баш све, баш тада када је све деловало тако мирно. Ако се то не деси, или ако нас ви прихватите такве какви смо, дођу друге године, ситуација је мање-више иста као и увек, док ви и даље имате исту жељу: провести читав живот с оним у кога сте заљубљене. Чак и ако то више није уопште ваш муж. Нема везе. Битно је да буде с оним у кога сте заљубљене. Нама, напротив, то више није ни важно. Онда, полако, дође једно доба кад нас жене више уопште и не занимају. Не постоје више. Док ви, и у седамдесет година, сањате још увек онај сам о јединственој љубави на свету“.

„И дакле? Да ли тај твој јунак воли своју жену или не?“

„Мислим да је воли“.

„Али ако она жели да му буде једина, као што је он њој једини, зашто он то не прихвати?“

„Ех, једини је докле? Док се не појави неко други за којим ће она изгубити главу. Видиш, жена, иако ће увек желети једину праву љубав, ретко ће бити заљубљена само у једног мушкарца. Али, кад је заљубљена, жели све и само с њим и мисли једино на њега. С друге стране, мушкарац, и кад воли само једну, жели много њих. И желећи друге, може да воли само једну којој се враћа. Док жена, чим почне да жели неког другог, не враћа се истински више никада ономе ко је званично њен. Мислим да си ти све ово разумела, хм? Дакле? Прихваташ ли улогу?“

Не сећам се свога одговора. Сећам се само да сам видела Жана како ми узима чашу из руке, говорећи ми да би сав тај коњак могао само да ми шкоди. Онда смо плесали, чини ми се, а можда и не.

Светлост јутра ме буди. Превише прејаке светлости. Али више није јутро, већ подне. Гледам око себе. Моја соба личи на филмску свлачионицу где се управо пресвукла нека глумица. На столици испред сточића налази се једна тамноцрвена хаљина, откопчаног рајсфершлуса. На хаљини пар црних рукавица и један дуги шал. Поред столице пар црних лакованих ципела. На сточићу прстен и једна црна ташница. Осећам да ме нешто жуља под леђима и у постељини проналазим свој мобилни телефон. Узимам га у руку и у том тренутку стиже једна порука. Од Ивана.

„Ноћас сам сањао да глумим с тобом у новом филму Вудија Алена. Je t’aime“.

*Прича на италијанском објављена у италијанској збирци Paris, toujours Pars, Les Flâneurs Edizioni, Bari. 

Власник мога ја

Сваки пут када би месец био пун, Ирина би се давила у мору својих сумњи и питања. Ни сама није знала да су се промене њеног расположења подударале с месечевим менама и да је то трајало већ добрих годину дана. Усоталом, никада то није ни сазнала. Ипак, сваки пут када би месец био пун (а ноћас је месец пун), Ирина би се превртала по кревету, устајала би и одлазила да пишки, враћала се у кревет, онда би ишла у кухињу по воду, па би поново седала на ве-це шољу и тако из почетка. Наравно, посматрала би и месец с прозора, често би и разговарала с њим и, упркос свему томе, није јој падало на памет да би он могао бити умешан на неки начин у све то. Напротив, она га је гледала и дивила му се.

Чинило јој се да се месец њише попут дебелог и тешког клатна у чије се дно сасуло све млеко наше галаксије. Чинило јој се да месец сваког тренутка постаје пунији и да би свакога часа могао да се откачи с неба и да пљусне с висина. Те мисли су је помало засмејавале, помало успављивале, те би, чим би осетила како је сан обузима, отрчала у кревет и зажмурила чувајући млечно-жуту месечеву слику иза капака. И ретко кад би се успавала. Обично не.

Обично би поново отишла у купатило, па би узела телефон у руке и онда би се предала бесаној нођи чекајучи зору. Тражила би њега, иако га више нема. Више га није било ни на једној друштвеној мрежи, ни у именику, избрисала га је са свега (као да је то довољно да неко нестане из нашег живота). Тражила би њега и упркос обећањима датим самој себи, замишљала би сусрет с њим иако би знала да се никада неће десити. Замишљала би све до последњег детаља. Хаљину коју би обукла, веш који би одабрала, ципеле и ташну које би му се свиделе, чак би и свој сопствени став замишљала. Наравно, окрутни став. Осетила би и мирис парфема који би имала на себи, осетила би и мирис своје косе, своје коже, а нарочито његове косе, његове коже. Онда би устала, укључила би светло и пред огледалом би глумила начин на који би му се приближила, испробала би сваки могући израз лица (час би глумила да је љута, час да је незаинтересована, час да је заљубљена – наравно, не у њега -, час да јој недостаје и тако редом). Онда би почела да се осмехује и опазила би да јој осмех боље стоји од било ког претходног израза. Потом би бирала најлепши осмех и после тога би поново легла у кревет. Изморена, молила би га да је остави на миру, да је пусти да спава, а онда би га псовала. И наравно, поново би замишљала састанак током којег би заборавили на све. Хитро би отишли у стан (није важно да ли у њен или његов) и водили би љубав дуго, дуго. Ирина би често заплакала после тих мисли и уместо њега почела би да псује саму себе, говорећи да је глупа и да нема своје ја. Онда би била задовољна јер је била свесна онога што су осећали многи песници, то јест чињенице да наше ја скоро никада немамо ми. Да је наше право ја у рукама онога ко нам је у мислима, а да је нама остала само кора тога ја. Ирина би тада постајала озбиљна, успевала би чак на трен и да се удаљи од власника њеног ја. Онда би мислила на предстојеће јутро и на себе, на своју кору. На сву срећу, баш та ноћ, када је месец био пун, раздвајала је један петак од једне суботе, па није морала да устаје рано. Ипак, плашила се буђења јер, као и сваки пут када би се десила нека од баш тих ноћи, знала је да би се ујутру крила истог оног огледала пред којим је пре само неколико сати глумила пакосну и фаталну жену, а онда умиљату девојчицу. Избегавала би и прозоре и било који свој одраз. Подочњаци би је подсећали на бесану ноћ, а нарочито на бол и самоћу. И упркос свему томе, дубоко у себи би поново једва чекала да падне ноћ и поново би ишчекивала месечину, јер сунце јој никада није пружало оно што је могао месец откако је он, власник њенога ја, нестао. Или откако га је она отерала. Само је месец будио тугу, само јој је месец стављао до знања да га воли, јер срце је само месечева слуга. И када не знамо где смо ни на чему смо, довољно је чекати да падне ноћ. Јер кад падне ноћ, кад тама обузме памет, месечина обасја срце. Тада треба бити опрезан и слушати срце, јер ако оно у том часу заболи, знамо све. Знамо и где смо, и на чему смо, и без кога смо. Без кога смо стварно. Сунце нема ту моћ. Сунце уме само да теши и да лаже све док поново не наступи месец који је суров, али искрен.

И Ирина није успевала да заспи. Узела је поново телефон у руке и погледала на сат. Четири и двадесет. Устала је и обукла се. Скувала је кафу, изашла на терасу, тражила месец, тражила сјај. Укључила је радио и слушала џез. Мелодија је будила у њој иста она осећања која је будио и месец, само што је џез на неки чудесан начин спајао месец и сунце, мирио у њој две светлости. Сада је била сигурна да се не би вратила у кревет, бар не у наредних неколико сати. Изашла је напоље и отишла у парк испред зграде. Посматрала је буђење зоре. Чудила се да тако нешто никада није урадила за својих тридесет година. Никада није дочекала зору, никада није свесно присуствовала рађању дана. Гледала је небо и мислила. Мислила. Мислила. У једном тренутку, из мисли је пробуди глас:

“Ирина! Добро јутро! Откуд овде овако рано?”

Била је то комшиница с првог спрата, Иринина омиљена комшиница из зграде. Имала је нешто више од осамдесет година. Некада је радила у редакцији једног познатог дневног листа, а сада је проводила остатак својих дана са својим белим псом кога је шетала свакога јутра, а онда и још неколико пута у току дана.

“Шетате пса?”.

“Не, драга, он шета мене. Човек увек мисли да се он брине о другима, нарочито о животињама, а није ни свестан тога да се оне брину о нама. Да ми није њега, мога пса, не бих видела можда ниједну зору у животу. Изашла бих из стана вероватно само да одем по пензију, а можда ни тада. Можда би ме досад нашли и мртву, затворену унутра”, и поче да се смеје, као да је тако нешто било потпуно немогуће. “Он ми даје снагу, видиш?”.

“У праву сте”, осмехнула се Ирина.

“А ти? С ким чекаш ову зору?”.

“Сама, као што видите”.

“Не бих рекла. Чекаш је с неким. Да нема никога у теби, сад би спавала. Рађање дана занима само старе. Младост га преспава”.

“Ех, опет сте у праву”, слеже раменима. Комшиница је говорила истину. Ако дочекаш зору, разлог постоји. Некога нема поред тебе, али зато га има превише у теби. Јер је власник твога ја.

“Ирина, ми жене смо чудне. И то сам научила од пса. Да, и мушкарци су чудни, али не као ми. Знаш, некада не треба мислити превише. Мислима нећеш ништа решити. Можда ћеш само решити да будеш несрећна, али друго не. Зашто си сама овога јутра? Да си срећна, не би била овде. Веруј ноћи, Ирина. Зора је почетак дана, али ноћ је њен крај, њена старост, њена мудрост. И иако народ каже да је јутро паметније од ноћи, знај да народ често и греши и саветује лоше, нарочито у љубави. У љубави саветује добро само ко те воли. Зато, веруј мени, а веруј и нођи, јер месец воли поготово жене”.

Ирина је ћутала. Чинило јој се да је поново обасјава месечина, иако је сунце већ увелико владало небом.

“Ирина, некада је довољно само једно “стани”. Само један тренутак у коме би се заборавило све. У супротном, сви сати овога света ће те мучити, бићеш у оковима времена и узалудног чекања. Знај, једино је зора вредна чекања, и то само понекад. Ништа остало на свету не, јер све остало чека тебе”.

Пас је гледао Ирину. Ирина је знала да животиње не чекају. У том тренутку је помислила да се животиње зову баш тако јер боље од људи разумеју живот. Јер живе и не знају шта је чекање. Онда је пољубила комшиницу и њенога пса. Разумела је месец и отишла по њега. Да, по њега. По себе.

Patnja

Udari me i slomi me rukom.

Nagradi me bolom.

Uveseli mukom.

Pa ostavi, pregazi mi lice.

I odleti daleko, moja selice.

A onda se vrati srcu mome, što jeca u telu neznanome.

Pa udari ponovo, neka boli!

Jer duša i tvoj šamar voli.

Slobodno uzmi i sve svuci.

Golu me crnim očima tuci.

Oslušni krik, od slasti vičem.

Nastavi, nastavi, miluj me bičem.

Miluj me, pomazi mi telo, što prazninom diše, a još je vrelo.

Ubij je, nek crkne želja pusta!

Ošamari me, rascepaj mi usta!

Nek’ mi crveno curi sa usana samo od tebe da sam milovana.

Od trnja na obraze baci mi ruže.

Nek’ poslednji dodir nežni mi pruže.

I zabij jače taj trn što oko mi bode!

Pljuni me, ljubavi!

Hoću vode…

Milica Marinkovic

(2007)

2007.

Плач је песма. А песме су речи.

И бол је лек. Уме да лечи.

Туга је смех. И смејем се.

А у мени грех.

Смејем се…

И сутра је јуче, а јуче нема.

Данас ми бежи, будућност дрема.

А где си ти?

Смејем се…

Баш лепо! Немој да причаш?

Ко? Јутро слепо?

А ноћ?

Дивна и пуста.

Хеј, види! Крв и уста.

Не, не, ништа страшно.

Смех је бол.

А бол брашно.

Будим се. Ммм…

Мирис јутра. Ал’осећам већ плачљиво сутра.

И живим… У свету без тла.

Или преживљавам?

Исто је.

Смисао бесмисла.

Милица Маринковић

Фудбал

Не, не волим да гледам фудбал, иако се дивим духу тога спорта. Тачно је да се много тога у фудбалу променило током последњих деценија, али његов прави дух живи и даље у играчима и то је најбоље описао Албер Ками, велики писац, новинар, а и фудбалер. Иако нисам велики (или боље рећи никакав) познавалац фудбала, мислим да је срж његове филозофије садржана у речима овога великога човека. Фудбалска утакмица је деведест минута чистог живота. Као што је и сам Ками рекао, “Све што знам о моралу, дугујем фудбалу”. Међутим, вечерас сам размишљала о овоме спорту, иако ми то није била првобитна намера.

Све је било неуобичајено мирно, као после италијанског недељног ручка. Дан је био прилично топао, тако да сам оставила отворене прозоре и удубила се у читање једног романа, док сам се подсвесно сећала све оне одеће која ме чека да је испеглам. У једном тренутку сам зачула неописиву галаму. У истом делићу секунде су сви одлучили да стану на ноге и да пусте глас. Шта би? А, да, сетила сам се. Утакмица. Европско првенство. Играју Италија и Шпанија. Иако сам јутрос сазнала за ову утакмицу, ни у једном тренутку ми није пало на памет да се распитам у колико сати почиње, на ком каналу може да се гледа или било шта друго. Помислићете да ми је стварно фудбал последња ствар у животу. И можда и јесте. Али нешто друго није. Да је уместо једне од ових двеју земаља играла Србија, сигурно би било другачије. Купила бих сунцокрет и удубила бих се у екран као да ми све зависи од те утакмице. Осетила бих неописиву трему сваки пут када би се лопта приближила голу, и нашем, и противничком. Време би стало за тих деведесет минута и све би поново почело да постоји тек кад би се утакмица завршила. У току тих чаробних деведесет минута сви Срби би били сложни и сви би желели једну исту ствар: победу. Зато сам вечерас схватила да овакви тренуци најбоље показују нашу припадност, јер у њима одлучују осећања. Иако себе сматрам грађанином света, само српски успех у мени буди истинску радост. Међутим, после тих чаробних деведесет минута, наставили бисмо старе приче, знате већ које. Свађе, политика, ријалити. Зато само српски неуспех у мени буди и тугу.

У сваком случају, онај крик који ме је навео на размишљање о овоме се поновио још једном и Италијани су победили са два гола разлике. Сви су се радовали и били весели, али ја сам то проживела као “њихов” успех. И сада је све поново мање-више мирно. Мислим да је и њихових чаробних деведесет минута прошло и у томе смо прилично слични. А у боји смо исти. И они и ми смо плави. Зато увек навијам за плаве, иако Србија овога пута не учествује на Европском првенству. Напред, Плави! Forza, Azzurri!

Prevesti nekoga preko mosta

Zamislite most.

Sada zamislite samo jednu stranu mosta, na samo jednoj obali reke. Zamislite i drugu stranu mosta, na drugoj obali. Sada zamislite te dve strane ispunjene prazninom, bez građevine koja ih spaja. Možete li? Ne, znam. Eto, to su dela bez prevoda. Kada pisac napiše knjigu, tekst živi na jednoj obali. Kada prevodilac prevede knjigu, on produži piščev život, on ga ovekoveči, sačini najčvršći most – onaj od reči. A šta je naš život bez mostova? Ako živimo, ako volimo, sve je most. Bez mostova nema života. A prevod je most. I sve među nama je prevođenje. Jer prevodioci znaju da je svaki jezik u početku stran, i da sve, na nevidljivi, nenametljivi način, krišom, poput ljubavnika, sve može da postane razumljivo, opipljivo, čitljivo.

 

Eto, zbog toga sam oduvek verovala da je prevodiočev poziv sveti zanat, sveta dužnost. Zašto? Zato što je sve prevod među nama. Ritual. Veza. Sve je u spajanju na prvi pogled nespojivog, sve je susret neočekivanog, sve je rađanje iz već rođenog. Sveta je dužnost jer je prevodilac misionar jednog jezika, jedne kulture, jednog teksta, jednog pisca, jednog naroda. Toliko toga na leđima, odnosno u ustima jedne osobe. Progutati sve to, da bi se potom ponudilo u savršenom stanju nekom drugom jeziku, drugoj kulturi, drugom tekstu, drugom piscu, drugom narodu, drugim ustima. Čitaocu. Omogućiti drugome da sazna šta piše neko na nekom jeziku čiju reč nikada nije čuo. Spojiti, rečju približiti kulture, graditi spone. Zar to nije sveto? A ima toliko toga da se prevede. Prevodilac oslobađa. Zamislite Dantea zarobljenog u Italiji. Zamislite Platona nikada prevedenog. Zvuči čudno, zar ne? Jer Platon je naš, i kada kažem naš, mislim na celo čovečanstvo. A on to jeste velikim delom zahvaljujući prevodiocima-filolozima. I u toj reči krije se značenje prevodioca. Onaj koji pre svega ljubi, koji voli nauku.

 

Dok prevodim, razmišljam. Ne samo o tekstu. Putujem i dalje. Mnogo dalje. Udaljim se i od jezika sa kog prevodim, i od onog na koji prevodim, i odlutam u neke daleke zemlje čije jezike govori samo moj um. Tamo ne mislim o tome kako da prevedem reč, šta znači rečenica, koje se značenje krije u novom izrazu, već pokušavam da dokučim koje se značenje skriva u mom zanatu. Kako to radim? Zašto to radim? Kako da prevedem ono najteže – osećanja? Kako pisati na maternjem jeziku i prevesti ono što osećam, a da to bude svima jasno, da to i drugi osete? A zašto je nekada lakše reći ono što osećamo na stranom jeziku? Ili zašto ne mogu da psujem na maternjem? I zašto kada prihvatim pakt sa delom, i počnem da prevodim prvu rečenicu, u meni se pali vatra i rasplamsava se u hiljadu i hiljadu plamenova, gde svaki nudi novu reč, a onda se gasi. Da, vatra, jer je prevod strast. Kada zamišljam prevodioca, zamišljam ga strastvenog, čulnog, impulsivnog. Dugačije ne mogu. Jer prevođenje je takvo. Jedna reč je jedna ideja. Jedna misao je jedna iskra. Pali se. Gasi se. Ako je ne uhvatiš, ona beži, nestaje.

 

A jezik, a delo? Voli se. Strasno. I dok god traje prevodjenje jednog dela, s njim se vodi ljubav. Dok se prevodi, jezik se opipava, svaka reč se miluje, oseti sa svih strana, dodiruje se kao kad vajar vaja skulpturu i svaki pokret njegove ruke postaje fatalan. Tako je i sa rečima. Svaka reč je ključna, svaki znak govori. A prevodilac treba da ga razume i da mu da novi glas, novi izražaj. Zato svim srcem osećam snagu koju daje Derrida svim prevodiocima. Jer prevodilac je jedina osoba koja istovremeno zna da čita i zna da piše. Jedino on mora umeti da PROČITA i da pročitano NAPIŠE. Da oseti i da zahvaljujući njemu drugi osete. Zato, uprkos nevidljivosti i skromnosti, prevodilac je neizmerno važan. I njegova važnost, njegova neophodnost, postala bi očigledna istog trena kad bi on prestao da prevodi. Čim bi mostovi ostajali samo temelji na jednoj strani reke. Ali u tome je njegova veličina. Jer on gradi. Prenosi. Spaja. Prihvata poziv na ples koje mu upućuje delo, znajući da možda svi koraci nisu baš odmah najjasniji. I u tome je srž. Plesati sa rečima. Igrati u ritmu rečenice. Osetiti draž teksta. Zaljubiti se u melodiju jezika. Stvoriti novo, roditi. I videti u tome život.

(Milica)

Прво

Сета првих дана прве љубави. Првих искри твојих зеница и првих сласти у првом пољупцу. Желим да опет не смем. Да поново чезнем. Да поново једва чекам да почне и да поново желим да што дуже траје. Да се врати време када се чека најмучније. Када се жели најтише. Када су хиљаде питања, мисли, сумњи нестале у сусрету моје косе и твојих ноздрва. Шта је слобода ако не крај наших чежњи? Сунце никада више неће пећи исто нити ће под звездама моћи да се испуне жеље.

Чвор

Тканина си од црвене свиле

Обавијаш ми се око ногу

Попут змије

стежеш ме и мазиш

Упијаш крв и твоја боја

Постаје све јаркија

А ја нестајућа

Стижеш до мете

Која боли од жеље

И твоје нити се расплету

По кожи
Свака од њих прати један мој нерв
Па се брзо враћа

И стеже у чвор

Од ког вриштим.

Blog su WordPress.com.

Su ↑