Cerca

VIVABABYLONIA

Milica Marinković

Categoria

Eseji

Presentazione di PIACERE, AMELIA al Caffè Letterario NOTTURNO SUD (Bologna)

Presentazione di PIACERE, AMELIA al Caffè Letterario NOTTURNO SUD (Bologna)

Dialoga con l’autrice Giacomo Guidetti

locandina-marinkovic-notturno

Annunci

Храна за душу

vizantijska_hranaСтицање знања о језику, култури, књижевностии уметности обогаћује нам ум и храни нам душу. Не свима, али верујем да је тако бар кадa је реч о посетиоцима нашег сајта. Ипак, на представљању једног културног пројекта, неко од присутних је рекао: „Све је то лепо, али од културе се не живи“. Ова реченица је сама по себи тема једне колумне, али не ове. Можда неке будуће. У сваком случају, ова мисао ме је навела на размишљаље и о једном другом виду наше културе, који чини део наше историје, обичаја, традиције, и од кога се засигурно живи и то у дословном значењу. Реч је о српској трпези, о храни која се вековима припрема на нашим просторима и којом се сви поносимо. Ова тема је толико богата и лепа, да би се о њој могле написати десетине колумни. Нека ова буде увод, а у зависности од вашег интересовања ми је можемо допуњавати и обогаћивати.
Као што је свима познато, наша кухиња је веома разнолика, а разлог су различити утицаји које је наш народ попримио током историје. Историчари су сагласни да је пресудан утицај византијско-грчки, али су веома осетни и оријентални утицаји, као и аустроугарски. Такође су нашој кулинарској сликовитости допринеле и принцезе које су се удавале за наше краљеве и велможе и тако преносиле кулинарске вештине из својих земаља.
Кухиња се у српским селима називала „кућа“, а у градским породицама звала се „кухиња“. Огњиште је представљало централни део сваке куће. Крај њега се спавало, причало, јело, певало, преносиле народне приче и песме с колена на колено, учило се, припремала се храна, месио хлеб. Јело се искључиво за столом преко којег се стављала бела тканина, а седело се на клупама, троношцима, столицама. Посуђе је било земљано или од дрвета, а богатији су имали и бакарно посуђе које се, наравно, чувало за посебне прилике: када дођу гости, за славе, венчања, погребне обеде. Када је о прибору реч, познато је да се на двору Немањића јело златним и сребрним прибором, али треба рећи да се у сеоским породицама јело и прстима, док је само домаћин имао част да користи дрвену кашику. Виљушка дуго није била у употреби и свештеници су је у 12. веку чак називали „грешни разврат“.
Од свих намирница најважнији је био хлеб који се припремао од пшенице, јечма, проса, овса. Правио се тако што би се најпре на жар поставило лишће од купуса, зеља или неке друге биљке, затим преко лишћаби се ставило тесто које се лишћем и покривало, а онда би се изнад свега тога наложила ватра и пекао укусни хлеб. На цени је био и бунгур, који се припремао од јечма или пшенице. У великој мери се користило и поврће, у ћириличким текстовима називано „зеље“, а у средњовековној Србији гајило се и доста воћа, које се јело и свеже и сушено.
Наши простори одувек су били изразито шумовити, тако да је логично и да је било доста дивљачи, а и сточарство је било веома развијено. Користило се у кухињи и суво и сољено месо, а месо се продавало свеже или усољено, које је коштало знатно више. Сиромашни су се ипак хранили намирницама биљног порекла. Веома заступљена била је и риба, којој се некада придавао и магијски карактер. Један од великих специјалитета на двору Немањића био је кавијар од моруне из Дунава. Као и данас, Срби су волели и млечне производе које су и извозили. Правио се слатки, слани и млади сир. Млеко се чувало у дрвеним судовима, а јело се и кисело млеко. Мала дигресија: недавно сам чула како се данас најскупљи сир на свету прави баш у Србији, а реч је о сиру од магарећег млека и један килограм кошта хиљаду евра.
У средњем веку је пчеларство било веома заступљено, нарочито у манастирима, тако да је било меда у обилним количинама. Мед се користио уместо шећера који је тада био врло скуп, а једна од главних посластица на нашем двору било је воће у меду. Веома цењен био је и марципан и слаткиши су се, као и данас, служили на крају јела.
Када је реч о пићу, најзаступљенија је била вода, са извора или из бунара, али се пило и вино, пиво, као и медовина, старо словенско пиће. Ракија је постала позната тек у турском периоду.
Занимљиво је да се током средњег века за кување хране користио говеђи, козји или овчји желудац, који би се најпре добро опрао, а онда напунио комадићима меса, поврћем, водом и сољу. На врху би се желудац везао и поставио у врућ пепео или изнад ватре док не би у њему остала само једна четвртина воде, што би значило да је месо било кувано. Наши преци су се поносили овим специјалитетом. Слично овоме, кувало се и у лубури, односно у кори дрвета, и тај начин кувања назива се „хајдучки“. Хајдуци, али и остали „кувари“ користили су и усијано камење помоћу којег су припремали храну.
Током средњег века храна се припремала на масти, уљу и лоју. Користило се искључиво маслиново уље, а сунцокрет је био непознат. Трговци су са Истока доносили и зачинско биље, веома цењено у нашој кухињи. Главни обед био је ручак, док вечера није била обавезна. За доручак се тада није знало – он се уводи тек у другој половини 19. века.
Као што видите, Срби су одувек били велики гурмани. За крај нешто и о овој последњој речи. Реч „гурман“ долази нам из француског језика (gourmand), али у француском означава особу која прождрљиво једе, у огромној количини, дакле садржано је и одређено пежоративно значење. Значење које „гурман“има у српском, али и у неким другим језицима, на француском се изражава речјуgourmet.
Мислим да бих сада могла једино још да вам кажем: « Bon appétit! »

На слово, на слово „Р“

10e09e8cbc1bb5415b6a2dca8cf6bc9f_hПравим љубитељима књижевности није потребан никакав повод да би се удубили у читање неког књижевног дела, нити имају „дане за читање“, „дане за нечитање“, „дане за нешто друго“. Они читају увек. Ипак не могу а да не прихватим идиличну слику која се ствара у нашим мислима када помислимо на зимско вече, снег напољу, а ми на топлом уз шољу чаја, и неизоставни детаљ… роман!
Реч на слово р којом ћемо се позабавити у овој колумни је управо реч роман. Ова реч настаје у средњем веку на северу Француске. Тада је у Француској, као и у многим другим земљама, језик учених људи био латински, неразумљив народним масама. Народ је говорио језиком који је настао од вулграног латинског. На југу Француске то је био langue d’oc, а на северу langue d’oïl. Реч langue значи језик, а речи oc и oïl означавале су две варијанте речи oui, која, као што је свима познато, значи да. Дакле, на северу Француске овај језик почиње да замењује латински, на коме су до тада писана сва дела. Од речи Romanus (латински) добијамо реч romanice (вулгарни латинси) и затим romanz или romans (старофранцуски). Пошто је писани језик био латински, језик мањине, средином 12. века реч roman почиње да се користи у изразу mettre en roman, односно превести на романски. Затим је изведена и реч romanzer која је најпре значила преводити са латинског на језик roman, а потом и стварати, писати на том језику. Врло брзо реч roman(z) осим језика, почиње да означава и сам текст написан на том језику, а онда је и тај текст почео да добија одређене карактеристике које су га одвајале од других књижевних врста. До 13. века су готово сви текстови писани у стиху, па тако и роман. Почетак 13. века представља веома битан период за роман, јер он тада почиње да буде писан у прози. Проза пружа роману већу веродостојност, а писцу много више могућности да се изрази. Такође, прелазак са стиховне форме на прозу означава још један битан моменат: док је песма била предмет колективног и усменог препричавања, роман у прози постаје предмет индивидуалног читања. Откриће папира и развој писане речи подспешују и развој прозе, јер више није било велике потребе за римама како би се олакшало памћење јуначких песама.
Да би постао оно што је данас, роман је морао да прође веома, веома дуг пут. Његова лица су се мењала из века у век, од земље до земље, претрпео је бројне утицаје, бројне промене. Ипак, роман је увек задовољавао потребе својих читалаца и на невероватан начин својом фикцијом приказивао свет конкретног, реалност од које полази сваки романописац. И данас је роман обожаван и радо читан, иако романи писани неколико векова раније нису тако познати и популарни. Они омиљени и предмет обавезне лектире припадају 19. веку, веку у коме роман постаје краљ књижевности. Он је то и данас, јер се његова форма стално мења, а машта писаца не јењава. Главни правац 19. века (овај век представља вулкан књижевних праваца) који слави роман почиње такође на слово, на слово р и зове се реализам. А знамо да без француског реализма не вреди живети. Скромно. О томе пишемо ускоро.

Компаративно поређење

cq5dam.web_.1280.1280Наслов звучи мало чудно? Одмах ћемо га објаснити. Да ли сте икада размишљали о изразима за поређење који се користе у нашем језику? Многи од њих су очигледни и јасно нам је зашто се каже да неко ћути као риба или плаче као киша. Али зашто кажемo да неко лаже као пас, а уче нас од малих ногу да је пас човеков најбољи пријатељ? Или да је неко пијан као мајка? Ситуација постаје још занимљивија ако упоредимо компаративне изразе у нашем језику са изразима за поређење у неком другом језику. Тада ће нам многи од их звучати смешно, чудно или без икаквог смисла. Неки од њих ће се и поклапати и онда се поставља питање како се у двема културама, веома различитим, користе исти изрази за поређење. Овог пута посматрамо изразе у српском и у француском језику.
Да кренемо од политичких односа који су увек најбоље надахнуће када треба да опишемо неке лоше особине. Иако познајем неке веома паметне Босанце, код нас се обично каже да је неко глуп као Босанац, а Французи ову особину приписују Белгијанцима. И као што ми имамо читав циклус вицева на ову тему, тако се и Французи шале на рачун својих комшија. Ни Енглези не пролазе много боље, па када се неко искраде као кукавица, каже се да се извлачи као Енглез. А шта мислите, како кажу Енглези? Код њих се неко извлачи и бежи баш као Француз!
Док код нас неко расте као квасац, у Француској расте као печурка. Као што је већ речено, у Србији се обично плаче попут кише, а у Француској попут мадлене. Ово већ звучи без неке нарочите логике, а у ствари није тако. Познати француски колачи који се једу уз чај зову се мадлене и поређење потиче од слике која се ствара када се тај колачић умочи у чај. Сетимо се само Пруста који, слободно речено, дугује своје Трагање за изгубљеним временом баш овом колачићу! Међутим, Французи умеју да плачу и као крава или као фонтана.
Када је неки Француз јак, онда се за њега каже да је јак као Турчин. У Србији неко пуши као Турчин, као смук, чак и пије као смук. Французи су много маштовитији када је у питању овај израз, па кажу да неко пије као Пољак или Швајцарац, или сунђер, рупа, буре, звонар, ватрогасац итд. Док су Срби пијани као мајка или летва, Французи су пијани као магарци или свиње.
И ми и они нешто чувамо као очи у глави и спавамо као кладе. Док код нас бубрег живи у лоју, у Француској петао живи у тесту. Већ смо рекли да кад је неко глуп, пореди се са суседима, али неко може бити глуп и као ноћ, као гуска, као магарац. И У Француској су магарци и гуске глупи, али поред њих глупи су и ковчег, купус, крчаг, месец, кофер, па и сопствена стопала!
И код нас и код њих нешто је јасно као дан, а код њих је још јасно и попут изворске воде, док се код нас обично каже да је нешто бистро као суза. Ми смо здрави попут дрена, а Французи се држе добро попут граба, што је такође једна врста дрвета, или попут париског Новог моста. И док код нас без много смисла неко лаже као пас, Французи су искренији по овом питању, те код њих неко обично лаже као зубар или као грудњак.
Надам се да вам ова колумна није била досадна као киша или стеница.

П.С. На француском је нешто досадно и као смрт.

Без њих се једноставно не може!

250px-Mosaïque_portraits_-_littérature_française_19e_sАко сте прочитали моју прошлу колумну, сетићете се да смо говорили о речи која почиње на слово „р“. То је била реч роман. Међутим, поменула сам још једну реч веома битну за књижевност, а такође почиње на „р“. У питању је реч реализам. Да не буде да не знам да одржим дата обећања, позабавићемо се мало француским реалистима.
Сигурна сам да је свако ко воли књижевност прочитао бар једно дело Балзака, Флобера или Стендала. Ови писци сврставају се у најлешу и најважнију светску књижевност, стварали су током 19. века и оставили човечанству дела непроцењиве вредности. Ипак, поменути писци се међусобно веома разликују, упркос томе што се сва тројица сврставају у француски реализам.
Уколико волите странице на којим је сваки детаљ описан до детаља, онда је Балзак (Honoré de Balzac) ваш писац. Овај писац је написао велики број романа које је објединио под именом Људска комедија. Балзак у својим делима приказује читав један свет, он просто изучава људске врсте попут животињских и тако ствара типове. Многи његови јунаци срећу се у различитим романима, тако да читалац читајући неко Балзаково дело може да сагледа из друге перспективе јунака кога је већ упознао у неком претходном роману. Овакав начин стварања дела омогућио је Балзаку да од својих романа створи читаво једно друштво које он проучава, друштво од око две хиљаде ликова! Овај писац је био одличан посматрач, али и велики визионар. Захваљујући овим својим способностима, успео је да оствари оно што је по његовом мишљењу задатак сваког романописца: јасно одредити и приказати ситуације у којима се типичне људске особине испољавају. Те типичне особине одређују сваког Балзаковог јунака, а сваки његов јунак поседује неку врсту страсти и испољава се бар у једном виду од могућа три у којима се појављују Балзакови јунаци, а то су друштвени, морални и филозофски вид.
Уколико сте љубитељи савршеног, беспрекорног стила, уколико волите складне реченице које је писац чак и наглас читао да би био сигуран да лепо звуче, онда прочитајте неко дело тог писца, а он је Флобер (Gustave Flaubert). Његова Госпођа Бовари (Madame Bovary) коштала га је много, јер је био оптужен због неморалности, као и његов издавач. Данас би нам ова оптужба деловала смешно и чудно, али поред тога што је Флобер слободно писао о теми прељубе, он је унео и друге новине у књижевност. Одувек је желео да напише књигу ни о чему, односно књигу о обичном, баналном животу. Овај писац је умео да савршеним стилом прикаже баналну реалност, а сукоб између сна и стварности у његовим романима добија прави значај и у књижевности добија назив баш по Флоберовој јунакињи: боваризам.
Трећи главни представник француског реализма јесте Стендал (псеудоним имена Marie-Henri Beyle). За разлику од других писаца реализма, Стендалу се општост не допада много. Овај писац трага за малом, али драгоценом и истинитом појединошћу, јер писац не би смео све да унесе у роман, већ само овако одабране детаље. Романописац мора да продре у мисли јунака и овај начин приказивања мисли назива се субјективни реализам. Дакле, писац по Стендаловом мишљењу мора да се потруди да одабере праве детаље који ће му помоћи да створи идеализацију стварности. Оно што је веома битно за Стендалове романе, то је његов поглед на свет, у књижевности познат као белизам (beylisme – назив потиче од правог Стендаловог презимена: Beyle). Белизам подразумева јасно суочавање са стварношћу, ма колико она сурова бива, лов на срећу која је циљ сваког живота, али која не сме да се оствари по сваку цену, већ увек у складу са моралним вредностима. Белизам подразумева и огромну снагу, вољу, енергију, а Стендалови јунаци су оличење култа енергије, без које би лов на срећу био узалудан. Они су и оличење критичког сагледавања савременика и друштва пуног сплетки и превара. Да ли је данас нешто другачије?
Ово је био мали час француске књижевности, кратки увод у ваша, надам се, дуга читања. Наравно, немојте помислити да је ово цела прича о француском реализму. Можемо слободно рећи да ово није чак ни почетак, а и да је број писаца који припадају овом правцу далеко већи. Нека циљ ове колумне буде двострук: да заголица машту онима који ове писце не познају баш најбоље и да сумира неке идеје и запажања оних који су прочитали нешто од ове славне тројке. Надам се да је циљ и остварен.

А кад умре језик?

persone-nel-mondo1У савременом друштву, производу масовних медија и глобализације, није лако опстати, бар ако човек жели да буде различит од осталих, да има лични печат и да мисли својом главом. Велики број људи покушава да се одупре утицају околине и наметнутих вредности (често не тако високих), али мали је број оних који у томе заиста и успева. Таква појава се затиче и на пољу језика који се говоре у свету.
Лингвисти кажу да данас има око седам хиљада језика на свету. Ако знамо да на истом том свету живи око седам милијарди људи, могли бисмо да помислимо да ситуација и није тако лоша: један језик има око милион говорника. Међутим, статистика никада није била меродаван давалац информација, па ни сада нам ова рачуница не помаже. Наиме, појава је много озбиљнија јер се сматра да око 96% језика у свету говори само 4% светског становништва, док 96% човечанства говори само 4% постојећих језика. А који су то језици-предводници? Знам да ћете одмах помислити на енглески. И он то јесте, али се налази на трећем месту. Почасно прво место заузима мандарински кинески, а на другом месту је шпански. Због ових, али и других великих језика, мали језици све теже опстају, па се претпоставља да ће до 2100. године нестати половина данашњих језика, како тврде стручњаци оптимисти. Кажем „оптимисти“, јер постоје и песимисти који упозоравају на то да би до краја овог века нестало 90% језика. Ако се претпоставља да је у ренесанси постојало око десет хиљада језика и ако узмемо у обзир данашњу брзину освајања језика-предводника, ово сурово предвиђање научника лако може да се обистини.
Многе земље улажу много новца у очување својих угрожених језика и на тај начин их спасавају. Истина је да тамо где новца нема ни за преживљавање и језици су осуђени на смрт, као што је случај у бројним домородачким племенима. Међутим, некада су потребни добра воља, неговање матерњег језика и љубав према свом дијалекту, ма колико се он удаљавао од стандардног језика и не звучао тако модерно као енглески, то јест као говор Американаца, удаљен од стандардног британског енглеског много више него српски дијалекти од стандардног српског. Занемаривање матерње језичке културе довело је, с једне стране, до савршеног разумевања тог истог говора који чујемо у неком филму или изговора шпанског у теленовелама, а с друге стране до бесрамног захтева многих гледалаца за преводом када је у биоскопима био популаран филм „Зона Замфирова“. Ти гледаоци су се просто хвалили што им је један од говора свог језика био стран.
Оваквим непоштовањем матерњег језика који није само средство у споразумевању, већ и носилац традиције, вредности, уметности, Србија се нашла у Атласу угрожених језика, где се наводи да се у Србији говори шест угрожених језика, а то су влашки, банатски бугарски, сефардски, ромски, војвођански русински и шопски. Могуће је да су и сама имена ових језика многима непозната. Овај последњи ће вероватно живети све док и даље будемо јели многима омиљену, шопску салату. Шалу на страну, и сачекајте да довршим мисао и напишем још пар реченица, па онда погледајте какав је тај шопски језик и ко су Шопи.
Да не би ова колумна била толико песимистички обојена, рецимо и то да је заиста могуће оживети језик љубављу његових говорника. То се десило на пример хебрејском језику, који је почетком 19. века био један од мртвих језика, а данас њиме говори око шест милиона људи. Да не бисмо и ми морали да оживљавамо наш језик, довољно је да га више волимо, не само онда када се беспотребно свађамо око тога да ли је то само српски језик или постоје и хрватски, босански, црногорски, већ и онда када треба заиста да употребимо речи тог језика, а не позајмљенице, често веома смешне и неприродне. И да! Као неко ко је студирао стране језике могу да вам дам савет да не занемарите учење страних језика, јер они, између осталог, богате вашу културу, развијају мождане ћелије, могу да вам помогну у проналажењу посла, али исто тако могу да вам потврдим да свој језик волим највише на свету.

Светско а наше!

260px-FestadiSangueВероватно већ и врапци у Србији (а и у региону) знају да је наша земља званично постала кандидат за приступање Европској унији. Одувек се зна да је Србија и право раскршће, а и укрштање многих култура. Много тога су странци донели нама, усадили у нашу земљу и у наше тековине, које ми данас покушавамо да сакријемо да бисмо се приближили Европи, те оно што припада традицији ми дефинишемо као сељачко, простачко, примитивно. Ова чињеница говори о томе да се у Србији све мање гаје шљиве, а све више покондирене тикве, да су у Србији све мање модерни лепи српски изрази, а све више „склепане“ стране речи и конструкције.
Међутим, једна наша реч, српска реч, већ је одавно прешла границе многих замаља и пустила корење у бројним језицима. Која реч? За оне који то нису знали у питању је реч вампир.
Ово митолошко биће настало је у оквиру словенске митологије, те се у сваком словенском језику другачије назива: упир, лампир, лапир, вједогоња, једогоња. Од речи упир настала је српска реч вампир, која је општеприхваћена у многим језицима. Да бисте се уверили у то, ево и неких примера: на француском и енглеском се пише vampire; на италијанском, португалском, шпанском vampirо; на шведском, норвешком, данском vampyr; на холандском vampier; на мађарском vámpír; на немачком vampir; на финском vampyyri; на руском као и на српском итд.
Први наш вампир који се прославио у Европи био је извесни Петар Благојевић из Кисиљева, а о њему су писале аустријске новине 1725. године. Њему је био посвећен читав један извештај у коме је било записано да је после његове смрти умрло још десет особа у селу у року од 24 часа, а сви су, наводно, изјавили на самрти да их је удавио вампир Петар. Чак су и бечки лекари дошли у Кисиљево да размотре овај случај, те су отворили ковчег овог покојника који је изгледао прилично живо, додуше, с мало крви у устима.
Други светски познати наш вампир био је један Чарапан, Арнаутин Павле из Медвеђе, села у близини Крушевца. И његов ковчег би отворен, у ковчегу стварно би пронађен вампир, одсекоше му главу, спалише тело. Но то није било довољно. После четири године, тачније 1733, још 17 тела је било спаљено под сумњом да су то били вампири.
Ипак, ово нису најстарији записи о вампирима у Србији. Као најстарији запис помиње се указ цара Стефана Душана из 1342. године којим је он забранио свештеним лицима да отварају ковчеге и спаљују тела покојника за које се говорило да имају чудесне моћи.
Наравно, ова колумна не би у потпуности била „вампирска“ уколико бисмо заборавили да споменемо најпознатијег српског вампира, а та титула и даље припада чувеном Сави Савановићу. Уколико нисте читали Глишићеву приповетку После деведесет година, по којој је снимљен и филм Лептирица, крајње је време да то учините и да сагледате Савин лик у потпуности. А занимљива је и Глава шећера.
Ето, посветили смо једну колумну и овом сегменту наше културе. На сву срећу, међу условима за кандидатуру за чланство у Европској унији није био и тај да се и српски вампири нађу међу хашким оптуженицима. Иначе, никада не бисмо постали земља кандидат. Мада, с вампирима се никад не зна.

Проговорите

PHO415b5b26-7805-11e5-8437-3b17ba0244bb-805x4531. Do you speak English?
2. Parlez-vous français?
3. Parla italiano?

Задатак за све: превести ове реченице на српски. Јесте ли их превели? Сигурна сам да знате одговоре, али хајде да их ипак напишемо и овде:

1. Да ли говорите енглески?
2. Да ли говорите француски?
3. Да ли говорите италијански?

Ако су вам одговори тачни, зашто велики број људи (увек част изузецима) дозвољава себи тако велику грешку? Наиме, сигурно сте и ви чули да многи кажу: „Причаш немачки?“, „А колико језика причаш?“.
Да разјаснимо једном за свагда. Матерњи или страни језик можете само да говорите, а никако да га причате. Можете, евентуално, нешто лепо да нам испричате на неком страном језику али не можете њега причати.
Глагол причати подразумева такву допуну да када нешто причате, можете то и да препричате и да испричате. А језик сигурно не можете да испричате докраја. Причајте приче, причајте бајке, причајте о било чему на ком год језику желите ако умете да говорите тај језик.
И када дете изговори (а не: исприча) прву реч на матерњем језику, мама и тата ускликну: „Проговорио је!“, а не – пропричао је!
Енглески глагол speak никада не може да значи причати, већ увек говорити. Исти је случај и с француским parler и италиајнским parlare. Исти је случај и с многим другим страним језицима, па и с нашим српским – говорити није исто што и причати.
Заиста је невероватно колико је глагол причати потиснуо, признаћете, тако леп глагол говорити. Неправилна контрукција причати језик толико се одомаћила у српском да се готово свакодневно чује и на телевизији и у обичном разговору. И сами видите – разговору, а не – причи!
Мене је скоро питала једна особа : „А ти баш добро причаш италијански?“ Ја сам шаљиво одговорила да италијански не причам никако, већ да га говорим. Особа се, наравно, после даљег објашњења увредила и наљутила, јер сам ја можда хтела да овим докажем да поред тога што добро говорим италијански, знам нешто и на правилном српском.
Но добро. То није битно. Битно је да сви упамтимо да се језик говори, а не прича. А ако и желите нешто да причате и испричате на неком језику, ипак морате прво да научите да га говорите. И тачка.

Поезија и њена магија

72948aa13b5e46a3cd0261771ca07db8Који је ваш омиљени песник? А омиљена песма? Јесте ли некада задрхтали читајући Нерудине стихове? Ја јесам. Знам, има и оних који нису и који се питају чему све то, чему писање, чему певање. И такви су постојали и раније.
Питање о потреби за поезијом, о њеној корисности, рађа се у 19. веку. Тада се постављају тезе о уметности која нема своју сврху, о поезији која је бескорисна. А да ли је то баш тако и које су основне функције поезије?
Она најстарија јесте друштвеног карактера. Реч је о културама у којима је поезија имала улогу учитељице, наиме, усменим путем се преносило знање са једног колена на друго. Та знања су се тако лакше и памтила захваљујући посебном ритму, великом броју понављања. Сетимо се само наше народне књижевности и улоге народног певача. Слушајући њега, народ се учио, стицао свест о својој историји и својим прецима. Романтичари ће високо ценити улогу оваквог песника и поставити га на врх друштвене лествице, одређујући га за водича човечанства, проглашавајући га гласом народа. Снагу свог друштвеног карактера поезија ће истаћи и захваљујући песницима надреализма који користе поезију као моћно оружје, као главно средство за своју борбу и револуцију.
Поред друштвене, поезија има и духовну и филозофску функцију, о којој се расправљало још у античком добу. Тада је песник био сматран божјим изабраником, а његова реч је имала духовну и магијску вредност. Ипак, филозофи нису били наклоњени уметницима и видели су у поезији опасност која је претила и која је људе удаљавала од истине, а песник није био пожељан у политичком окружењу. Тек ће Аристотел имати разумевања за песништво и за уметност. Он ће у поезији видети чак добробит којом се остварују везе између језика и света.
На крају, поезија се не мора односити само на народ, на свет, на заједницу. Њена лепота крије се и у интимној вези која постоји између ње саме и њеног ствараоца. Песник кроз поезију говори о својим сновима, о својој муци, о својој подсвести. Или говори његова подсвест? Однос између поезије и песника је чаробан, тајан и другима непознат, ма колико се ми трудили да докучимо смисао сваке речи. А у томе лежи још једна вредност поезије. Она има онолико значења, онолико истина, колико је и читалаца. Она је створена за уживање, за задовољство, за игру речима и гласовима и непрестано нам понавља да речи никада неће престати да нас зачуђују, узнемиравају, увесељавају, теше, опијају, укратко: да нам праве друштво.

Blog su WordPress.com.

Su ↑